ВЕЧНА СЛАВА ЗА НАШУ ПОГИНУЛУ СОВЈЕТСКУ БРАЋУ! ХВАЛА ИМ ЗА СЛОБОДУ КОЈУ СУ НАМ ДОНЕЛИ!
НЕКИ СУ СЕ ОНАКО У ОПАНЦИМА ОДМАХ И УСЕЛИЛИ, ДЕДИЊЕ ЈЕ ДЕДИЊЕ!
Београдска операција (или Београдска офанзива) представља једну од највећих и најзначајнијих битака на Балкану у Другом светском рату. Операција је трајала од 12. до 20. октобра 1944. године и представљала је део опсежног оперативног плана Трећег украјинског фронта Црвене армије и Прве армијске групе НОВ и ПОЈ, надовезујући се без застоја на операције у источној Србији и настављајући се гоњењем непријатеља кроз Срем. Здружене јединице НОВ и ПОЈ и Црвене армије нанеле су у овој операцији немачкој Групи армија Србија тежак пораз, ослободиле Београд, главни град Југославије и велики део Србије.
Београдском операцијом окончана је 1287 дана дуга немачка окупација главног града Југославије. Београд је по ослобођењу постао војни, политички и административни центар и седиште владе нове Демократске Федеративне Југославије.
Појам Београдска операција (рус. Белградская операция), односно Београдска стратешка офанзивна операција (рус. Белградская стратегическая наступательная операция), различито се тумачи у југословенској/српској и совјетској/руској историографији. Ранија југословенска, а данашња српска историографија Београдску операцију описује као борбе за ослобођење Београда, од 11. до 22. октобра,односно у ужем смислу од 14. до 20. октобра 1944.године. Совјетска, а касније руска историографија, Београдску операцију описује као борбе вођене од 28. септембра до 20. октобра,односно од преласка јединица Црвене армије, из Румуније и Бугарске, на територију Југославије до коначног ослобођења Београда. Поједини руски историчари, за почетак операције узимају 15. септембар, пошто су јединице 17. ваздухопловне армије, од 15. до 21. септембра вршиле ваздушне прелете на железничке мостове и друге важне објекте у регионима Ниша, Скопља и Крушевца, у намери да спрече повлачење немачких трупа из Грчке и јужних делова Југославије. Такође, совјетска/руска историографија, Београдску стратешку офанзивну операцију, не описује само као борбе вођене у ширем рејону Београда, већ на читавој територији Србије, укључујући и операцију за ослобођење Ниша.
Различито сагледавање времена и простора операције, огледа се и у различитом навођењу ангажованих јединица, као и губитака, с обзиром да је само део јединица 57. армије Трећег украјинског фронта, односно 75. стрељачки и 4. механизовани корпус, учествовао у непосредним борбама за ослобођење Београда, док је 68. стрељачки корпус учествовао у борбама за ослобођење централне, а 64. стрељачки корпус за ослобођење јужне Србије. Такође, у борбама за ослобођење јужне Србије учествовале су и јединице Прве и Друге армије Бугарске народне армије, које се такође наводе као учеснице Београдске стратешке офанзивне операције.
Стратешки значај Србије и Београдa Са војно-стратешког становишта, Србија представља кључну област Балкана, јер кроз Дунавску, Моравску и Ибарску долину пролазе најважније саобраћајнице. Немачка је окупирала Балкан 1941. а након губитка Африке у мају 1943. била је приморана да организује одбрану. Без држања виталних комуникација било би немогуће држање положаја на јужном Балкану и била би јако отежана координација између Групе армија Е у Грчкој и Друге оклопне армије у Југославији. Београд је кључна раскрсница балканских комуникација. Због овога је немачка Команда југоистока улагала велике напоре у одбрану комуникација у Србији током целе 1944, организујући првенствено офанзивне операције против концентрација снага НОВЈ које су претиле угрожавањем позиција у Србији.
Србија је такође представљала важан привредни и људски ресурс, а Београд је био главни град савезничке Југославије у којој је нацистичка Немачка имала неугодног непријатеља.
Западни савезници придавали су велики значај Балкану и Србији. До угрожавања немачких положаја у Србији дошло је међутим са истока.
Оперативна ситуација на Балкану пред Београдску операцију[уреди | уреди извор] У Београду је био смештен немачки штаб Команде југоистока. Под његовом командом налазиле су се две крупне оперативне формације: Друга оклопна армија (Немачка) у Југославији (без Словеније), и Група армија Е у Грчкој, свака са преко 300.000 војника јачине. Такође, Команда југоистока располагала је полицијско-заштитним и сателитским трупама под командом генерала Фелбера у Србији.
НОВЈ је у Србији имала на располагању 5 дивизија и већи број самосталних бригада и партизанских одреда. Радило се углавном о новоформираним јединицама, недовољно попуњеним, веома оскудно опремљеним и са малим борбеним искуством. Ове јединице су ипак представљале значајну претњу виталним комуникацијама. Штаб генерала Фелбера организовао је против њих у јулу 1944. две узастопне офанзиве: „Трумпф“ и „Халали“ (Јабланичко-топличка операција), у којима су поред немачких, учествовале бугарске, четничке и Недићеве снаге.
Свестан војне и политичке важности Србије, Врховни штаб НОВЈ настојао је да снаге у Србији ојача убацивањем искусних јединица из Санџака и источне Босне. Против њихове концентрације 2. оклопна армија предузела је Андријевичка операција у јулу и Дурмиторска операција у августу 1944. Јединице НОВЈ успеле су да се ослободе притиска и да почетком августа са три дивизије продру преко реке Ибар на исток, а почетком септембра са Првим пролетерским и Дванаестим корпусом у западну Србију. Немачке планове за супротстављање овој групацији омели су догађају на истоку.
Победа Другог и Трећег украјинског фронта Црвене армије над немачком Армијском групом „Јужна Украјина“ у Јашиско-кишињевској операцији 20-26. августа 1944. изазвала је преврат у Румунији која је склопила примирје са Совјетским Савезом и објавила рат Немачкој. Избијање Црвене армије на бугарску границу изазвало је сличан развој и у Бугарској 5-9. септембра. Немачки витални положаји у Србији изненада су постали изложени удару Црвене армије и бугарске војске.
Немачка врховна команда је била принуђена да формира одбрамбену линију на источној граници Југославије. Тај фронт требало је да поседну јединице Групе армија Е из Грчке. Ради потреба новоствореног фронта и да се избегне ризик од одсецања, немачка врховна команда одлучила се на постепену евакуацију Грчке почев од 1. септембра 1944.
Међутим, покушај правовременог пребацивања АгЕ из Грчке у Србију завршен је неуспехом. У заједничкој операцији „Ретвик“ (Ratweek) јединице НОВЈ у координацији са савезничким ваздухопловством темељно су уништили путеве, пруге и саобраћајну инфраструктуру на главним правцима. Предњи ешелони Групе армија Е током целог септембра обезбеђивали су пролаз кроз Македонију у борбама против НОВЈ и бугарских делова који су прешли на страну Савезника. Најдаља тачка њиховог пробоја на север према моравској комуникацији било је Врање, које су досегли тек 10. октобра. Комуникација долином Река Вардара и Јужне Мораве је пресечена и избачена из употребе. Почела је трка с временом у којој је Команда југоистока вукла изнуђене потезе.
Из Грчке је у Банат, уз знатне тешкоће и застоје, пребачена 4. СС полицијска оклопна гренадирска дивизија (железницом преко Косовске Митровице) и јуришни пук „Родос“ (авионским транспортом), а за њима се пробијала 117. ловачка дивизија. Остале снаге морала је обезбедити 2. оклопна армија из Југославије. Почетком септембра пребачена је из Санџака у источну Србију 1. брдска дивизија, а 7. СС дивизија померена је у долину Мораве. Привучени су још делови дивизије „Бранденбург“ и 92. моторизовани пук, а 118. ловачка дивизија се средином октобра још увек по деловима извлачила из Далмације. Од припадника Вермахта који су се затекли у Београду формиран је пук „Тврђава Београд“ (нем. Grenadier-Regiment »Veste Belgrad«). Ове јединице стављене су на располагање војноуправном команданту у Београду генералу Фелберу. Те јединице, уз полицијске и квислиншке снаге које су му и пре биле подређене, требало је да послуже за одбрану Србије од удара Црвене армије и НОВЈ.
Завршна фаза операције
Дана 14. октобра1944. београдска операција је ушла у завршну фазу. На ободу града из свих праваца концентрисале су се нападне снаге: XII корпус НОВЈ са запада и југозапада, десно од њега, са југа, Први пролетерски корпус, са истока 5. и 21. дивизија НОВЈ. Ове јединице су на лицу места формирале комбиноване нападне саставе са деловима оклопних и механизованих јединица Црвене армије.
У току преподнева 14. октобра Прва пролетерска дивизија ојачана совјетским тенковима освојила је бањички вис и наставила напредовање у правцу Аутокоманде и Славије.
Тек пред поноћ избисмо надомак Аутокоманде. Од јаке експлозије ту, на цести, плануше два совјетска тенка, горе као да су од луча. Група Њемаца сачекала их панцерфаустима, а затим покушала да побјегне у ноћ. Запаљени су трећи и четврти тенк (два прва је група пропустила да прођу).
Ова група, тројица Њемаца, налетјела је на вод Вида Јовићевића, који их је већ био прошао. Ухваћени су сви тројица. Од експлозије, поред тенка ми је погинуо један борац, један од оних Космајаца који су нам се на Златибору прикључили.
Овдје, на излазу из Јајинаца, сјетих се борбе коју смо 1944. водили на Имљанима. Пет бораца је погинуло док смо извукли рањеника, који је послије два сата умро. А сада посматрам тенкове — буктиње у којима посаде запомажу и моле за помоћ. Нико им се не примиче. Остали тенкови обилазе буктиње и продужавају напријед. Посаде су изгореле с тенковима.
Долином Топчидерске реке нападала је 13. механизована бригада Црвене армије и Шеста пролетерска дивизија. Овим продором изолована је и опкољена групација пуковника Цимермана на Чукарици. Након избијања на реку Саву, продужиле су напад према железничкој станици и савском мосту. Немци су концентрисали снаге и противнападом одбацили Совјете и Југословене од ове виталне саобраћајне тачке.
Током 14. и 15. октобра већи део града био је ослобођен. Непријатељ се држао само у његовом северозападном делу, на линији: железничка станица „Дунав“ — Ботаничка башта — Народна скупштина — Теразије — блок зграда министарстава — Главна железничка станица, као и на Чукарици, где су немачке јединице биле одсечене од својих снага у граду.
Дана 15. октобра увече испољио се напад групе “Штетнер” из правца Смедерева на положаје 5. и 21. дивизије НОВЈ и совјетске јединице у захвату смедеревског друма према центру града. Ове јединице су на сваки начин тежиле да се споје са групацијом која се бранила у центру града. Оне су са изузетном упорношћу продирале преко Звездаре, дуж Булевара краља Александра и преко Коњарника. Развиле су се изузетно оштре борбе. Њихов напад је заустављен уз велике губитке. Током 16. октобраДруга пролетерска бригада НОВЈ и 36. гардијска тенковска бригада Црвене армије предузеле су противнапад на ову групацију, окружили и уништили један њен део у околини школе „Војислав Илић“.
Током 16. октобра снаге групе „Штетнер“ наставиле су са још већом решеношћу и по цену великих губитака нападе усмерене на продор у центар града. Ови напади сломили су се о одлучну одбрану совјетских и југословенских снага.
Суочен са драматичним губицима и суочен са извесношћу неуспеха, генерал Штетнер одлучио се на маневар. Напустивши сву механизацију, 17. октобра усмерио је своју групацију јужно од Београда, са намером да покуша продор у Београд са југа, долином Топчидерске реке. Истовремено, 17. октобра ујутро, ојачане снаге из Београда покренуле су напад у правцу југа, у сусрет Штетнеровој групацији. Овај напад је међутим одбијен.
Штетнерова формација наишла је на линији реке Болечице на положаје 21. српске дивизије и успела да их потисне. Међутим, у рејон планине Авале правовремено је из Београда упућена 11. ударна дивизија НОВЈ. На источном крају Београда, иза фронта 21. дивизије, концентрисале су се такође снаге 5. ударне дивизије, 15. гардијске механизоване бригаде и 5. самосталне гардијске моторизоване бригаде. Током 18. и 19. октобра из Београда су извучене 16. и 36. дивизија у циљу пресретања Штетнерове групације.
У сукобу са овим снагама група генерала Штетнера разбијена и великим делом уништена. Генерал Штетнер погинуо је у борбама на Авали 18. октобра, а његове преостале снаге наредних дана у групама су се пробијале према немачком мостобрану у Шапцу, нападане и уништаване од јединица XII корпуса и 31. српске бригаде.
Партизанске јединице на Позоришном тргу (будућем Тргу Републике) у ослобођеном Београду 1944.
Током 17. и 18. октобра, продирући у правцу Калемегдана, 8. бригада1. пролетерске дивизије, заједно с јединицама Црвене армије, дошла је до зграде „Албанија“, а Прва пролетерска бригада освојила је зграду Народног позоришта и Ратнички дом. Борбе су се водиле из улице у улицу, од куће до куће, и унутар зграда. Група бораца Прве пролетерскеупала је у зграду Народног позоришта из улице Браће Југовића, под ватром се пребацила кроз позоришну салу и, једно по једно, ручним бомбама уништила групе Немаца у предњем делу зграде и на спрату.
До краја дана 18. октобра, после жестоких петодневних уличних борби, непријатељ је у граду био притиснут ка Сави. Посебно крваве борбе водиле су се за јако утврђену зграду Министарства саобраћаја (данас Железнички музеј), Главну железничку станицу, хотел „Москву“, Градску општину и Радионицу војне одеће. До краја 19. октобра непријатељ је држао у својим рукама само Калемегдан, зграду „Албанија“, Теразије, ужи рејон Савског моста и Чукарицу. Затим је почео да напушта и ова последња упоришта, ужурбано пребацујући своје трупе на леву обалу Саве.
У ноћи 19/20. октобра заузета је зграда „Албанија“, у то време највиша у Београду. Борац Миладин Петровић је, ризикујући живот, на згради истакао тробојку с црвеном петокраком.[20]
Свечани дефиле јединица Црвене армије на Теразијама, испред хотела Балкан и Москва, у тек ослобођеном Београду 1944.
У зору 20. октобра преостале немачке снаге из Београда ужурбано су се повлачиле преко савског моста на леву обалу, ометани од совјетске авијације и артиљерије. Инжињерци су извршили припреме да по повлачењу својих јединица, сруше мост. Међутим, овај план омео је пензионисани учитељ Миладин Зарић.Он је становао у близини моста, у Карађорђевој улици бр. 69. Пошто је имао минерско искуство из Балканских ратова, уочио је прави тренутак, изашао на мост и пресекао проводнике.
Немачко изненађење одмах су искористили делови 13. гардијске механизоване бригаде и делови 814. и 211. стрељачког пука Црвене армије, Прва личка и 13. пролетерска бригада, пребацили се преко моста и, уз подршку артиљерије са Калемегдана, формирали мостобран на левој обали Саве. У току пребацивања Немци су покушали неколико самоубилачких напада на мост, али без успеха.
У вечерњим часовима је предузет последњи покушај разарања Савског моста. Одважни продор једног камиона, напуњеног експлозивом, под заштитом 4 јуришна топа, доспео је, додуше, кроз непријатељске редове све до почетка моста, али су тамо камион, као и 2 пратећа јуришна топа, погођени концентрисаном ватром противтенковских топова. Услед паљења товара у камиону, мост је поново био само незнатно оштећен.
Током ноћи 20./21. октобра борбена група „Цимерман“ са Чукарице пребацила се чамцима на леву обалу Саве, где је нападнута и делимично разбијена од Прве личке бригаде.
Двадесетог октобра, након шестодневних тешких борби, Београд је био коначно слободан. Мноштво грађана изашло је на улице да би одушевљено поздравило ослободиоце.
У борбама за ослобођење Београда од 14. до 20. октобра погинула су 2.953 борца НОВЈ и око 960 црвеноармејаца. Већина погинулих бораца сахрањена је на Гробљу ослободилаца Београда. Између осталих, погинули су:
политички комесар Другог батаљона Прве личке бригаде Јово Ћопић
Орденима и медаљама Совјетског Савеза за подвиге током операција одликовано је око 300 бораца НОВЈ.
Немачке оружане снаге имале су око 15.000 погинулих, међу којима обојица командујућих генерала, и око 9.000 заробљених.[23] Према званичним информацијама поводом 10 година Београдске операције, немачке снаге су имале 16.799 мртвих и 8.739 заробљених.[24]
Током операције ослобођена је целокупна територија Србије северно од долине Западне Мораве и источно од Велике и Јужне Мораве. Група армија Србија, специјално образована за одбрану Србије, тешко је поражена, нанети су јој ненадокнадиви губици и избачена је са свог терена. Командант Југоистока је 3. новембра расформирао је штаб Групе армија Србија и изразио признање и захвалност штабу и јединицама на јуначком отпору надмоћним снагама. Над немачким снагама у Срему преузео је команду штаб LXVIII корпуса. Ометен је план врховне команде Вермахта о стварању фронта на источној граници Србије, угрожено је извлачење Групе армија Е из Грчке и створена је повољна основица за даље офанзивне акције. Београдска операција била је важан корак у коначном рушењу нацистичкеНемачке.
Ослобођени Београд постао је седиште владе и осталих државних институција нове Југославије. Врховни командант НОВЈ маршал Титопохвалио је и одликовао велики број бораца и старешина јединица НОВЈ и Црвене армије које су учествовале у операцији. Сам Јосип Броз Тито, за време операција ослобађања Београда, није се налазио у Београду и околини. У колони совјетских возила је 16. октобра ушао у у Вршац где је остао до 25. октобра. Тек пет дана по ослобођењу престонице, Тито ће оклопним чамцем совјетске Дунавске флотиле, из правца Панчева, запловити ка Београду. У град је ушао у сумрак, када га је код електричне централе на Дорћолу дочекати возило које ће га пребацити до Дедиња. Испред виле инжењера Ацовића, Титу је рапорт предао генерал Пеко Дапчевић, предајући му и вилу и Београд.
Поред неоспорног привредног и политичког значаја, битка за Београд имала је велик и далекосежан оперативни значај на одвијање рата у Европи. Београд је био кључни саобраћајни чвор за немачке снаге у југоисточној Европи. Успешним и брзим овладавањем овим кључним чвором, савезници (Црвена армија и НОВЈ) довели су Групу армија Е у тешку позицију и изолацију. Овим успехом компромитована је не само од Врховне команде захтевана „плава линија“ Ђердап – Скопље – Скадар, него и потенцијална линија фронта на Морави. Као једина реална линија фронта након пораза у Београдској операцији, наметала се линија реке Дрине. Међутим, на Дринитада практично није било немачких трупа. Њихова главнина налазила се 300 km југоисточно.
По завршетку рата Дан ослобођења Београда се славио 20. октобра и установљена је Октобарска награда града Београда која се том приликом додељивала.[25]
Поступак према заробљеницима и погинулим војницима[уреди | уреди извор]
Немачки војници се повлаче из Београда
Преко 20.000 људи страдало је у оштрим борбама у завршној фази Београдске операције. У овој фази београдско бојиште постало део Источног фронта. Борбе је карактерисала суровост и жестина карактеристична за Други светски рат на тлу Југославије, прожета суровошћу и жестином Источног фронта.
Од нашег новопеченог пријатеља сазнали смо да је те ноћи крупна непријатељева јединица, која се у одступању и метежу одвојила од главнине, очајнички покушавала да се пробије и пређе део пута на овом месту, како би се придружила немачким снагама у Београду пре но што буде сасвим одсечена. Резултат је био изузетно жестока борба која је читаве ноћи по киши и у мраку беснела на овом делу пута. Сада више није било сумњи у исход. Практично је читава непријатељева јединица од више хиљада људи била уништена. Пут је поново био мање-више слободан. Преостало је само да се униште изолована жаришта отпора.
Сећање на ову победу и покољ непријатеља после тога очигледно је орасположило поручника. Док је испијао топло млеко, његово широко, монголоидно лице озарило се осмехом. Он је, поверио нам се, мрзео Немце више но ишта друго на свету. Борио се против њих већ три године и утврдио да су брутални и нехумани непријатељи. Они су освојили и уништили његово село и заклали му мајку и сестре. Његов једини брат погинуо је у борби против њих. Сад је био срећан што види да су коначно дотучени и смрвљени. У овој последњој бици нису заробили много Немаца. Упитао сам га шта раде са заробљеницима? — Ако се предају у великим групама — рекао је — онда их враћамо у базу; али ако их — додао је — има само неколико, онда се не мучимо — намигнуо је. Питао сам се само колико заробљеника представља већу групу?
Сазнавши сада да је друм пред нама мање-више слободан, наставили смо пут. Досад смо наилазили само на понеки леш, испружен у блату, поред олупина тенкова и топова. Сада су лешеви били нагомилани са стране пута, један преко другог, у сивим униформама Вермахта, неки без чизама и униформи, остављени полуголи; стотине и стотине њих, са изобличеним бледим лицима и укаљани блатом, зеленкастосивим на зеленкастосивој кожи. Док смо пролазили, мучни задах смрти гушио нас је и тешко се осећао у ваздуху.
Јединице које су покушавале да се пробију биле су састављене на брзу руку од остатака неких пет-шест различитих дивизија и, посматрајући мртве, препознавали смо познате ознаке: рунолист „Прве алпске дивизије“ и двоструку муњу дивизије „Принц Еуген“. Коло среће се заиста окренуло откако смо стајали лицем у лице са овим истим јединицама у оним раним, опасним данима у босанским планинама.
Нешто даље прошли смо крај велике групе заробљеника који су ишли у супротном правцу. Многи су били само у кошуљама и гаћама, и тресли су се цупкајући на јесењој хладноћи, лица сивих од ветра и страха, налик на лица њихових мртвих другова. Док смо их посматрали, стражар је скинуо чизме са једног од њих, које су некако остале непримећене, и навукао их, а њихов бивши власник наставио је пут босоног.
Убрзо после тога Вивијен ми показа нешто са стране пута. Окренувши се у правцу у коме је показивао, угледао сам преко стотину тела у редовима, једна преко других, као кегле оборене једном лоптом. Они, очигледно, нису погинули у бици.
После рата југословенске власти уредиле су Спомен-гробље ослободилаца Београда за жртве на страни сила победница. У гробљу је сахрањен знатан део погинулих бораца НОВЈ и готово сви црвеноармејци. Традиционално су на годишњице битке на гробљу одржаване свечаности у част погинулих бораца, којима су присуствовали и гости из Совјетског Савеза. Долазећи у Београд на прославу двадесетогодишњице победе, у авионској несрећи на Авали погинула је група совјетских ветерана на челу са командантом 4. гардијског механизованог корпуса В. И. Ждановим.
Погинули Немци, који су били вишеструко бројнији, покопани су у необележене заједничке гробнице. Поводном 60-годишњице битке и иницијатива у немачкој штампи да се немачки војници коначно достојно сахране, Бранимир Гајић и Милорад Ивановић, новинари Media Focus-а, невладине организације посвећене истраживачком новинарству, спровели су истраживање. Према њиховим налазима, на територији града Београда постоји неколико масовних гробница у којима су покопани немачки војници. Вероватно највећа је на месту стадиона фудбалског клуба „Обилић“ на Лекином брду, испод самог терена, где је сахрањено више хиљада припадника Штетнерове групације. Постоји такође масовна гробница у парку на Аутокоманди, код Звездиног стадиона, и у паркићу код Железничког музеја.
