„Да се не заборави убиство у школи у Београду“: Ово је песма посвећена ученицима коју су заједнички урадили српска тинејџерка и Шпанац

“Нико не би требало да буде убијен, упуцан или трауматизован… а поготово не у школи”, поручује у новој песми “9 Students” Ирина Огњевић.

Pesma započinje stihovima: „Još jedan dan za učenje; škola počinje… Sreća se pretvorila u tugu i patnju“.

Irina Ognjević je učenica sedmog razreda osnovne škole, a pohađa i muzičku školu na odseku flauta i odseku solo pevanje. Takođe, članica je Dečijeg hora RTS-a i Pevačkog društva Hrama Svetog Save s kojim je nastupala

Ова прва ауторска нумера талентоване 13-годишњакиње Ирине Огњевић плод је сарадње с шпанским музичарем Антонијом Цаном, познатијем по псеудониму 7ThKernel. И док је Огњевић ауторка стихова нумере „9 Students“, Шпанац је потписао музику. За само један дан спот за ову нумеру имао је више од стотину хиљада прегледа, а сад су они удвостручени.

„Доста нам је више ове ваше власти; сада је време“: Ово су две новогодишње песме посвећене студентима

Није ово први пут да сарађују. Ирина је гостовала на албуму Шпанца, снимивши с њим дуетску песму, док је на другој певала пратеће вокале.

„Ова песма је настала како никада не би заборавила пуцњава и убиство девет ученика у школи у Београду. Певачица Ирина Огњевић својим рукописом преноси осећања која се јављају када се сети тог трагичног дана, тугу за убијеном децом… Школе више нису безбедно место“, наводи се у опису спота.

Песма започиње стиховима: „Још један дан за учење; школа почиње… Срећа се претворила у тугу и патњу“.

Ирина Огњевић је ученица седмог разреда основне школе, а похађа и музичку школу на одсеку флаута и одсеку соло певање. Такође, чланица је Дечијег хора РТС-а и Певачког друштва Храма Светог Саве с којим је наступала на бројним концертима и литургијама. Извевши три рок стандарда одушевила је жири међународног такмичења Preparing Stars у Румунији, освојивши три награде, укључујући и Гран при рок.

МИНИСТАР унутрашњих послова Ивица Дачић изјавио је да ће припадници Министарства унутрашњих послова у Крушевцу поднети Вишем јавном тужилаштву у Крушевцу кривичну пријаву против двојице петнаестогодишњака и једног четрнаестогодишњака, због постојања основа сумње да су извршили кривично дело изазивање опште опасности.

Припадници Министарства унутрашњих послова у Крушевцу саслушали су тројицу малолетника у присуству родитеља, старатеља, браниоца и Центра за социјални рад и против њих ће поднети кривичну пријаву због постојања основа сумње да су извршили кривично дело изазивање опште опасности.

– Они се сумњиче да су јуче, око 18.30 часова, изазвали пожар у монтажним објектима старе фабрике ФАМ у Крушевцу, који се проширио и на остале делове фабрике, а потом су то снимили мобилним телефоном. Полиција је интензивним оперативним радом брзо пронашла осумњичене, а изузети су њихови мобилни телефони, којима су снимали пожар и они ће свакако бити предмет даљег рада. Пожар је довео до узнемирења грађана, захватио је око 1.000 квадрата, зато је јако важно да је пожар брзо стављен под контролу од стране Ватрогасно-спасилачке јединице Крушевац и најважније је да нема ни страдалих ни повређених лица – рекао је министар Дачић.

DECA SE TAKMIČE KO ĆE DUŽE DA DRŽI PETARDU U USTIMA!

Kontrola inspekcije MUP-a nad mestima prodaje pirotehničkih sredstava se pojačava svake godine.

Lekar upozorava: “Ostajali su bez prstiju, cele šake, BEZ VIDA I SLUHA!”

Zbog petardi deca ostaju bez prsta, šake, sluh….

I pored svih apela policije i lekara, i ove godine u susret novogodišnjim i božićnim praznicima, na ulicama širom Srbije odjekuju eksplozije petardi, a među decom vlada isuviše opasan trend – ko će petardu duže da drži u ustima!

Tradicionalni praznični običaj koji je praktično zakonski u sivoj zoni uzima maha i ovog decembra uoči praznika. Iako je zakon jasan – ko sme da koristi pirotehnička sredstva i na kojim mestima, u praksi je to potpuno drugačije. Petarde na crno kupuju maloletna deca, dečaci uglavnom, a posledice nestručnog rukovanja pirotehnikom sa sobom nosi i više nego opasne, često doživotne, posledice.

Od povreda prsta do amputacije ekstremiteta

– Postoji velika opasnost, naročito u dečjem uzrastu, kada se koriste pirotehnička sredstva. Šake i povrede šaka jesu najčešće – negde oko 30 do 40 odsto, zatim su tu povrede glave i vrata. Šake stradaju usled samog mehanizma bacanja petardi, znači deca koja zapale petardu i hoće da je bace, najčešće se dešava da se dogode opet kontuzije, zatim i neke dublje povrede, od lakih telesnih povreda do teških telesnih povreda, povrede tetiva, povrede mekih tkiva, amputacije ekstremiteta, sve to smo viđali u praksi, rekao je za Dnevnik RTS-a prof. dr Aleksandar Vlahović, upravnik Klinike za dečju hirurgiju Instituta za zdravstvenu zaštitu majke i deteta.

Tokom korišćenja pirotehničkih sredstava deca petarde drže blizu lica, te tako nastanu i povrede koje često mogu da budu dosta teške i da ugrožavaju čak i vitalne funkcije kod povređenih.

Igraju se ko može duže da drži perdu u ustima!?

Važno je naglasiti da ne stradaju samo oni koji bacaju petarde, nego i oni koji su u okruženju.

– Mi smo u praksi imali stvarno bezbroj nekih slučajeva koji su bili i bizarni ili neobični, da nije došlo do teških telesnih povreda, mi čak nismo ni mogli da verujemo da se nešto tako dešava. Imate dečije igre, ko može duže da drži petardu u ustima, ko može nekom da stavi petardu u džep. I, naravno, okolina strada ukoliko su ta punjenja velika, ukoliko su te petarde jake. Bacanje jednih od strane nekog na drugare ili na nekoga ko je u okolini, tu su oštećenja sluha koja su takođe dosta česta, dodao je prof. dr Vlahović.

Agresivni mladi – opasni po društvo ili je društvo opasno po njih?

Bezbednost dece na internetu

Bezbednost dece na internetu – kako naučiti decu da bezbedno koriste internet?

Edukacija roditelja je ključni faktor u zaštiti deteta od digitalnog nasilja, jer što smo mi kao roditelji više informisani možemo našoj deci pružiti više konkretnih informacija sa jasnim argumentima zašto je nešto opasno i na taj način da naučimo decu da prepoznaju opasne stranice i/ili digitalno nasilje i da isto prijave. Ovakav pristup mora da bude prilagođen uzrastu deteta, kako bi ono moglo da razume šta mi govorimo. Pored ovog najvažnija je edukacija dece koja mora biti kontinuirana a koja se tiče opasnosti koje internet nosi sa sobom. Decu treba učiti koje su dobre ali i loše strane interneta, šta sve mogu da nauče na internetu a da je prikladno za njihov uzrast, kako mogu da ga koriste i koje su to aplikacije, web stranice i ostali sadržaji koji bi za njihovu decu bili primereni u skladu sa uzrastom. Kako to roditelji mogu da urade? Deci je važno da provode vreme sa svojim roditeljima, roditelji mogu jedan deo tog vremena da posvete i zajedničkom istraživanju zabavnih i/ili edukativnih sadržaja na internetu. Na ovaj način roditelji upoznaju decu sa rizicima i opasnostima a sa druge strane ispituju koji sadržaji ih zanimaju. Ono što je najvažnije, u uzrastu kada najmanje znaju o opasnostima na internetu, roditelji mogu da vrše kontrolu i nadzor nad sadržajima koje njihovu decu zanimaju. Ovake situacije nisu moguće kada su u pitanju tinejdžeri koji žele da imaju svoju privatnost i ne žele da ih roditelji proveravaju, ali ako roditelji na vreme nauče svoju decu kako da koriste interenet rizik od negativnih posledica je mnogo manji.

Deca  nisu spremna za sve sadržaje koje Internet nudi, posebno za sadržaje (slike, tekst ili zvukove) koji ih plaše ili su na neki drugi način neodgovarajući. Razgovor o ovoj temi i objašnjavanje različitih sadržaja sa kojima se deca mogu susresti na Internetu pomoći će deci da ostanu odgovorniji i da nezavisno rade na bezbedan način na mreži. Da bi pomogli deci, roditelji takođe mogu saopštiti svoje stavove o Internetu. Porodice bi trebalo da odrede prva kućna pravila o korišćenju računara. Preporučuje se da roditelji i deca zajedno odrede pravila za korišćenje Interneta, ali i da ih promene kada deca porastu.

Kada govorimo o zabranama korišćenja interneta, onda moramo da se osvrnemo na stil vaspitanja roditelja. Ako nam je vaspitanje zasnovano samo na zabranama veći je rizik da nas dete neće poslušati, sa druge strane ako smo previše tolerantni dete će slobodno ispitivati sve što ga zanima. Zato je važno da sa decom razgovaramo i kada im nešto branimo da objasnimo koji su naši razlozi za to i zašto za njih nije dobro da posećuju određene web stranice baš u njihovom uzrastu. Važno je kod deteta stvoriti odnos poverenja i uvažavanja, gde će roditelji prepoznati potrebe deteta a kada ne mogu da ih ispune, ili procenjuju da dete nije dovoljno zrelo da dobije to što želi, roditelji treba da objasne zašto donose takvu odluku na način da detetu to bude jasno i razumljivo.  Kada roditelji razviju takav odnos sa detetom onda zabrana korišćenja određenih internet sadržaja neće biti nešto što roditelji ne dozvoljavaju već će to biti i odluka deteta da posluša roditelje. Postoje programi različitih mogućnosti za nadzor putem interneta i mobilnog telefona. Roditelji mogu da se posavetuju sa stručnjacima kako da ih instaliraju ali važnije od toga je stvoriti odnos poverenja da će dete doneti ispravne odluke. Potrebno je da dete  vidi da mu roditelj veruje kako  ne bi skrivalo šta radi.

Deca nisu dovoljno zrela da preoznaju bezbedan sajt bez podrške roditelja. U tome roditelji moraju aktivno da učestvuju i da ih na taj način uče šta je bezbedno korišćenje interneta. Zato je važno da roditelji budu dovoljno informisani, kako bi od ranog uzrasta i prvog korišćenja telefona učili svoju decu šta je bezbedno. Kasnije, kada deca malo odrastu i postanu tinejdžeri već će imati neko predznanje kako da koriste internet i kako da se zaštite.

Svetska statistika pokazuje da su muškarci odgovorni za ogromnu većinu nasilja u svetu.  Statistika u Srbiji pokazuje isto. Prošle godine je protiv maloletnika podneto 2.513 krivičnih prijava, pokazuju podaci Republičkog zavoda za statistiku. Konkretnije, neki od podataka su:

> od ukupnog broja oko 10% su devojke, znači 90% su momci;

> najviše je onih od 17 godina, pa od 16, 15 i 14 godina

> maloletnici su najviše, čak polovinu krivičnih dela za koje su prijavljeni, počinili protiv imovine (najviše su krali, pljačkali, uništavali imovinu, uzimali tuđa kola,..), a protiv 98 maloletnika je podneta prijava za nasilje u porodici i 36 je počinilo dela protiv polne slobode (silovanje, nedozvoljene polne radnje, poln uznemiravanje, obljuba).

U priči o agresivnosti kod muškaraca možemo sresti dve teorije. Teorija seksualne selekcije i teorija društvene uloge. Prva teorije kaže da se muški pol  takmiči za reproduktivni uspeh, pa je i generalno agresivniji, posebno prema drugim pripadnicima muškog pola – agresivnost je ljudska priroda. Druga teorija kaže da su razlike sociološke, zasnovane na tradicionalnoj podeli rada, da socijalizacija oblikuje specifične identitete, očekivanja i ponašanja koji su pretpostavljeni za polnu pripadnost – agresivost  je stečena vaspitavanjem.  Ove dve teorije se dopunjuju. Iako je biološke predispozicije teško promeniti, mnogi ključni faktori u muškom nasilju, a koji imaju veze sa načinom na koje ih društvo socijalizuje mogu se osporiti i promeniti na bolje.

Današnji mladi teško zadovojavaju svoje potrebe za socijalnom povezanošću, fizičkim kontaktom, egzistencijalnom sigurnošću, samounapređivanjem,…sve ovo objašnjava frustriranost koju osećaju savkodnevno i koja predstavlja jedan od važnih rizikofaktora u razvoju agresivnih oblika ponašanja u toku nošenja sa frustracijom i/ili rešavanja problema.

Način na koji se podižu dečaci, te buduće mladiće i muškarce ostavlja bez dovoljno razvijenih životnih veština – od nesamostlnosti u svim dnevnim kućnim poslovima, preko neimanja veština asertivne komunikacije, do nemogućnosti samoregulacije svojih osećanja i ponašanja. Društvene vrednosti su takve da mešaju maskulinost i toksičnu muškost, što zbunjuje mlade muškarce – da li  biti nežan, emotivan, blage naravi znači manje muško u bilo kom smislu?!? Za iskazivanje ovakvih osećanja i misli, neretko, od malih nogu, pripadnici muškog pola trpe nasilje – od zabranjivanja da se osećju na određen način, preko ruganja i socijalnog isključivnja, do fizičkog nasilja. S tim u vezi je i činjenica da je muška populacija podložnija problemima sa fizičkim i mentalnim zdravljem – kardiovaskularne bolesti, bolesti prekomerne težine, depresivna raspoloženja, anksioznost, zloupotreba alkohola i droga, atisocijalni oblici ponašanja (pa i krivična dela kao najozbiljniji poremećaj u ponašaju).

Danas mladi muškarci neretko odustaju od visokog obrazovanja radi potrage za poslom i što ranijom i većom zaradom. Društvo je oduvek od muškaraca očekivalo da on bude taj koji radi, zarađuje, izdržava i po tome se meri njegova adekvatnost, pa i prvlačnost.  Međutim, tržište rada je neuslovno – prekomerni sati rada, niska primanja, probni rad koji poslodavci zloupotrebljavaju, neizvesnost, nesigurnnost. Standardi provlačnosti, pored materijalnog statusa, podrazumavaju i dobar izgled, popularnost, snagu, neustrašivost, neimanje slabosti. Za jedno ljudsko biće previše.

Na internetu postajemo svi izolovani u okviru odeđenih sadržaja, sistema vrednosti koji nameće algoritam,  pa nam se menja realnost, vrednosti, fokus (npr. ekstremizam, mizoginija, teorije zavere,…). Usamljenost mladića je ogromana. Sve je više društvenih mreža, no one udaljavaju od građenja prijateljstva uživo, a izbor potencijalnih partnera izgleda kao izbor po katalogu (prate se mnogi, lajkuju, piše u inboks,…),  ni na koga posebno se ne obraća pažnja niti ulaže vreme  i trud u odnos sa konkretnom osobom. Ovako se gubi svaka prilika za smislenije odnose i ostaje se usamljen.

Samo iskrenim sagledavanjem uzroka muškog nasilja možemo se nadati da ćemo smanjiti stopu nasilnog kriminala u zajednici. Štaviše, prepoznavanje da je nasilje u velikoj meri muški problem omogućava društvu da usmeri svoje napore na menjanje  faktora rizika koji uzrokuju onako sramotnu polnu/rodnu statistiku. Povezivanje sa drugima uživo, otvorenost za teške teme i one koje nas zbunjuju, ohrabrivanje da se podjednako dobro brinemo i o fizičkom i o mentalnom zdravju, preventivni programi za sprečavanje nasilja, razvijanje nultne tolerancije na nasilje na nivou celog društva, razvijanje usluga u zajednici koje će prepoznavati i zadovoljavati  potrebe dece i madih kako bi se problemi u ponašanju prevenirali ili kvalitetno tretirali…je lekovito!

Ljutnja/Agresivnost kod tinejdžera

„Agresivnost je sastavni deo nasilja, ali nasilno ponašanje ne proističe iz agresivnih osećanja. Ona su samo sredstvo za prenošenje važnih poruka.“

                                       Jesper Juul

Kao i druge emocije, ljutnja je potpuno prirodna, a ne može se reći ni da je agresivnost, koja je prati, isključivo pogrešno ponašanje.  Baš kao i fizički bol i ljutnja i agresivnost mogu imati važnu funkciju obaveštavanja o tome da nešto nije u redu, da nešto ne prija osobi i da treba nešto da promeni. A tinejdžersko doba baš i jeste doba velikog broja promena i nisu sve prijatne za mladu osobu u nastajanju.

Tinejdžer treba da shvati svoje fizičke promene, emocionalne promene, seksualnost koja se budi, potrebu da istovremeno pripada negde i bude u potpunosti nezavisan/na. Tinejdžer neretko raspravlja i o politici, moralu, privilegijama, pravima i obavezama, pravdi i nepravdi  i mnoštvu drugih tema, kako bi utvrdio ko je i gde će u životu. Sve ovo znači znači da će, verovatno, odbiti savet roditelja, nekad i kroz vikanje, lupanje vratima…

Roditelj je sigurna osoba sa kojom tinejdžer vodi žestoke razgovore, baš zato što zna da je na sigurnom i da je prihvaćen/a i voljen/a, baš kako i treba da bude.

Sklonost ljutnji i agresiji, ipak, nije nešto što roditelji lako podnose. Nekada im se čini kao da ponovo imaju dvogodišnjaka sa tantrumima.  U tim trenicima, važno je:

• Ne shvatati ispade tinejdžera lično,
• Pažljivo slušati tinejdžera i imenovati emocije koje pokazuje, kako bi i sam shvatio šta mu treba (npr. „Deluje mi da si zaista uznemiren/ljut“uplašen/…“).
• Postaviti jasne i dosledne granice u ponašanju tinejdžera (npr. „Voleo/la bih da pronađeš drugi način za rešavanja problema, bez vikanja na mene ili lupanja vratima. Šta misliš da bi ti moglo pomoći?“).

Tinejdžeri se najčešće relativno brzo odljute, smire, budu potom srećni i ponašaju se uobičajeno.  Medjutim preterana ljutnja i agresivnost ponekad mogu ukazivati na problem koji zahteva stručnu pomoć.

Ako ste zabrinuti da su ljutnja i agresivnost vašeg adolescenta preterani, ako vaš tinejdžer verbalno nasilan,  preti  fizičkim nasiljem,  – ovo je važno  istražiti i stati mu na put uz stručnu podršku. Vi kao roditelji ste prvi i glavni u obezbedjivanju adekvatne pomoći za vaše dete.

Stručni tim Educentra ima razvijenu metodologiju rada sa decom sa agresivnim ponašanjem kako u porodici tako i van nje. Naše višegodišnje iskustvo govori nam da, kada se tinejdžeri uključe u tretman zajedno sa roditeljima, dolazi do pozitivnih promena u ponašanju. Tinejdžeri nauče da prepoznaju svoje emocije, nauče veštine kako da se nose sa negativnim emocijama i svakodnevnim stresom i uz podršku roditelja i stručnjaka prevazilaze ovu razvojnu krizu.

Ko su deca koja vrše nasilje?

Postoje različita istraživanja koja objašnjavaju zašto se deca ponašaju nasilno prema svojim vršnjacim. Mnogi stručnjaci iznose svoja mišljenja i stavove po tom pitanju. Kroz sopstveno desetogodišnje iskustvo u radu sa decom koja su počinioci nasilja, a kojih je bilo mnogo, uvek se postavljalo pitanje šta se krije iza takvog ponašanja, koju poruku ovo dete šalje.

Neki kažu da ova deca privlače pažnju drugih na sebe. Ovo ne mora biti nužno tačno.  Takva deca najčešče imaju razvijene samozaštitne mehanizme, koji se aktiviraju kada prepoznaju opasnost.  Zašto? Zato što su i oni bili žrtve nasilja u nekom periodu svog života, možda su i dalje, ali to niko ne zna. Da bi preživeli opasnu situaciju, preduzimaju ono što im se pokazalo kao najbolji zaštitni mehanizam, a to je napad, jer će tako zastrašiti vršnjaka i time pokazati drugima da se nikoga ne plaše. Deca sa nasilničkim ponašanjem nisu nužno žrtve porodičnog nasilja, roditelji nisu nužno modeli koji kod dece izazivaju ovakvo ponašanje. To mogu biti i neki drugi odrasli iz njihovog okruženja ili čak drugi vršnjaci koji imaju nasilničko  ponašanje. U svakom slučaju – treba im neka samozaštita.

Praksa pokazuje da će oni promeniti svoje ponašanje onda kada razviju drugačije modele samozaštite. Obe grupe dece – i žrtve i počinioce nasilja, moramo svakodnevno učiti različitim veštinama prihvatljivih načina borbe za sebe i svoju sigurnost. Decu najpre treba da vidimo kao decu koja nemaju ova znanja i iskustva koja mi imamo. Potom da budemo svesni da su njihove velike oči uprte u nas sa očekivanjem da im dajemo ljubav, ali i granice, razumevanje, prihvatanje i priliku za učenje. Ponašanje deteta korigujemo, a ličnost u potpunosti prihvatamo. Jedino na taj način možemo da izazovemo promenu u ponašanju.

Roditelji dece sa nasilničkim (problematičnim) ponašanjem

Mnogi roditelji, nastavnici i drugi stručnjaci, žale se na saradnju sa roditeljima dece sa nasilničkim ponašanjem.  Analizom  mnogih porodice koje su prošle kroz naše savetovalište, dolazi se do zaključka da su ti roditelji najčešće bili izloženi optužbama, zahtevima drugih da njihova deca odmah promene svoje ponašanje, svakodnevnim pritiscima putem telefona, ako je dete sa svakodnevnim problematičnim ponašanjem. U razgovoru sa njima se prepoznaje strah i krivica, ali i stid, jer je dete rezultat njihovog vaspitanja – gledajući ponašanje njihovog deteta, oni su u tome omanuli i to je najveći poraz za roditelje.

Kako bi bilo kada bi takvim roditeljima najpre ponudili prihvatanje i razumeli ih u njihovom , a onda preduzimali druge mere? Iskustvo govori da je takav način uvek dao pozitivne rezultate i saradnju. Ono što je činjenica koju ne smemo da zaboravimo jeste da  svaki roditelj želi najbolje za svoje dete, ali način na koji postupa sa detetom nije uvek  dobar.  Iz tog razloga dolazi do problema u komunikaciji i nerazumevanja između roditelja i deteta tinejdžera.

Zato roditelji, kada ste u nedoumici, kada sumnjate da vam stvari izmiču kontroli, ako i dođe do situacije da je vaše dete optuženo za vršnjačko nasilje ili neko drugo problematično ponašanje, ne osećajte se loše  i ne odustajte od svog deteta. Ako verujete da ste bespomoćni u takvoj situaciji, vaša reakcija neće biti adekvatna. Obratite se stručnjaku za roditeljstvo i vaspitanje, potražite savet i konsultujte se šta je najbolje za vaše dete da uradite.

Vršnjačko nasilje i školske procedure

Bez obzira u kojoj ste ulozi u toku nekog disciplinskog postupka, jako je važno da vi, kao roditelji, budete upućeni u to koja su vaša prava kao i prava vašeg deteta.

Konvencijom o dečijim pravima navedeno je, izmedju ostalog,  i PRAVO DETETA NA INFORMACJJU. To znači da je važno i korisno da ste informisani o samoj proceduri disciplinskog postupka: ko sve učestvuje, šta vaše dete može očekivati, ko će sve sa njim razgovarati i kada itd.  U praksi se susrećem često sa pitanjima da li mogu da saslušaju dete bez prisustva roditelja, šta će sada da se desi kada su svi dali izjavu i sl., što govori o tome da roditelji imaju mnoge dileme o samom postupku i često dovode u pitanje donošenje odluke.

Na žalost , zaposleni u školi pretvorili su se u policajce koji istražuju, saslušavaju svedoke, uzimaju izjave kako bi doneli pravednu odluku i odlučili ko je odgovoran za nastalu situaciju. Sigurno da to nije svima i uvek lako i da nisu srećni zbog ovog posla. Ipak, važno je da upoznaju roditelje sa celom procedurom i njihovim pravima, kako bi roditelji mogli da pripreme decu za sam proces koji ponekada traje i do mesec dana. Priprema podrazumeva davanje detetu informacije o tome šta je disciplinski postupak,  šta ih očekuje, ko će sve sa njima razgovarati, da će biti sigurna i zaštićena, da treba da govore istinu i sl.,   kako bi deca prošla ovaj postupak sa što manje stresa i traume.

Vršnjačko nasilje među decom iz različitih škola

Vršnjačko nasilje možemo opisati kao neželjeno i agresivno ponašanje između dece školskog uzrasta koje se vremenom ponavlja ili ima potencijal da se ponavlja. Vršnjačko nasilje se najčešće dešava između vršnjaka koji idu u istu školu, međutim postoje slučajevi i kada se nasilje dešava među vršnjacima koji pohađaju različite škole

Ako imamo u vidu razliku u brojnosti učenika u privatnim i državnim školama, utisak je da je nasilje jednako zastupljeno. Moguće je da postoje razlike u vrstama nasilja u smislu da je ekonomsko nasilje zastupljenije u državnim nego u privatnim školama, ali te razlike nisu nužno velike. Fizičkog, psihološkog i digitalnog nasilja, nažalost, nisu pošteđeni ni jedni ni drugi.

Vrednovanje osoba kroz materijalna dobra koja poseduje je sve zastupljenija vrednost na nivou celog društva, pa i kod dece. Društvene mreže koje su postale prostor za samovrednovanje i dobijanje potvrda od drugih kroz „influens“ (popularnost, uticaj pojedinaca) ovo dodatano omogućavaju i usložnjavanju. Vraćanje na vrednosti koje ima svaka konkretna porodica i razvijanje tih vrednosti kod deteta, odbrana istih ili isticanje prava da svako ima svoj sistem vrednosti i da ga se drži, jer ga smatra boljim za sebe, je potencijalno dobar put smanjivanja negativnih efekata nasilja koje se temelji na klasinim razlikama (npr. dete neće imati niže sampouzdanje i sampoštovanje ako ga ismevaju, jer nema najskuplju marku telefona, jer zna i oseća da je njegova vrednost i snaga u nečem drugom). Sistemsko bavljenje sprečavanjem nasilja svake vrste, pa i ekonomske, je naravno, od ogormne društvene važnosti. No, dok se sistemski neke stvari ne promene, možemo radiit na promenama u našim mikrosvetovima

U slučajevima kada  dete trpi nasilje, bilo koje vrste, od deteta iz druge škole, praksa pokazuje, nešto je lakše tom detetu da prijavi nasilje,  jer ti vršnjaci nisu deo njegove primarne grupe u smislu da sa njima ne provodi vreme u školi i da  ih može izbeći. Svakako da je važno i rečima i delima staviti detetu do znanja da se može obratiti roditelju, da će mu se verovati i da će biti zaštićeno od daljeg nasilja. Dakle, stvarati atmosferu u porodici u kojoj je moguća otvorena komunikacija, aktivno slušanje i saosećanje , umesto podozrivost na izjave deteta, sklonost „inspektorskom“ propitivanju deteta, insinuiranju da je dete na bilo koji način odgovorno za nasilje koje trpi.

U zajednici, roditelj i dete mogu dobiti pomoć sa razluilčitih strana. Obraćanje roditelju deteta koje vrši nasilje, njegovom/njenom razrednom starešini, pedagoško-psihološkoj službi u školi,  Timu za zaštitu od nasilja pri Ministarsvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, pa i policiji – mogući su putevi rešenja.

Prevencije radi, važno je pomoći deci da promisle i osveste motive da se druže ili održavaju kontakte sa datom vršnjačkom grupom, imajući u vidu da od iste trpe nasilje. Potom, put bi mogao biti ili traženje alternativnih prosocijalnih vršnjačkih grupa u kojima će se osećati sigurno i prihvaćeno zbog onoga što ono jeste i/ili ditanciranje tj. prekidanje kontakta sa datom vršnjačkom grupom. U okviru škola se treba raditi na jačanju vrednosti ravnopravnosti i medjusobnog poštovanja – homogenizovati odeljenja i generacije učenika. Ovo je, naravno, i važan vaspitni zadatak u svakoj porodici.

ГУВЕРНЕР Флориде Рон Десантис потписао је закон којим се деци млађој од 14 година забрањује приступ друштвеним мрежама.

ГУВЕРНЕР Флориде Рон Десантис потписао је закон којим се деци млађој од 14 година забрањује приступ друштвеним мрежама.

Према том закону, деца узраста 14 и 15 година морају да имају сагласност родитеља да би користили те платформе.

Поред тога, закон налаже да се угасе постојећи налози деце млађе од 14 година, као и деце старе 14 и 15 година који немају сагласност родитеља, пренео је Ројтерс.

ПОШТОВАНИ ПОСЕТИОЦИ И ПРИЈАТЕЉИ ПОРТАЛА ЕПСА МЕДИА.ПОКРЕЋЕМО ЈЕДНУ ОЗБИЉНУ ТЕМУ КОЈА ЋЕ УБУДУЋЕ ИМАТИ СВАКОДНЕВНО МЕСТО – “ВРШЊАЧКО НАСИЉЕ”. ТЕМА СА КОЈОМ ЋЕМО СТАРТОВАТИ ОВУ СТАЛНУ РУБРИКУ, БИЋЕ ФЕНОМЕН САТАНИЗМА. БРЗО ЋЕМО ВАМ И РАЗЈАСНИТИ, ЗАШТО БАШ ОВА ТЕМА. ПИШИТЕ, ПРЕДЛАЖИТЕ У КОМЕНТАРИМА, ПОТРУДИЋЕМО СЕ ДА ВАМ БРЗО ОДГОВОРИМА.

ХВАЛА ШТО ПРАТИТЕ НАШ ПОРТАЛ Ненад Васиљевић Уредник портала

Ovako sekte šalju decu samom đavolu! Potresna ispovest doktorke kojoj je Crna ruža ubila sina!

Bračni par, koji je skočio sa solitera u Novom Sadu, pre samoubistva je ubio i dvoje svoje dece, dečaka i devojčicu potresao je Srbiju, a porodična drama dr Mirjane Tomović, neuropsihijatra i stručnjaka za epilepsiju sa VMA, kojoj je sekta „Crna ruža“ ubila sina Filipa (17), izazvala je reakcije njenih kolega, koji izučavaju koliko su sekte prisutne u školama, prenose mediji.

Filip je pronađen mrtav 13. februara 2002. na Dunavskom keju na Karaburmi, a oko tela bili su utaban krug u šikari, krst okrenut naopačke, sveće s fitiljima nadole i hleb ukopan u zemlju. Njegova rođaka je na sahranu donela pet sveća uvijenih u maramicu s izvezenom crnom ružom, a dan kasnije su isti ubrus našli u sobi mlađeg sina, dok je treći ostavljen na grobu!

Doktorka Tomović tvrdi da je uhapšena samo dva dana uoči zahteva za obnavljanje istrage o misterioznoj smrti sina Filipa (17) i dostavljanja dokaza da ih je bliska rođaka tipovala zbog imovine, kao i da je dečak navodno dobio zadatak da pobije celu porodicu!

Sekta Crna ruža je ekonomski pljačkaš! Nas je tipovala bliska rođaka zbog dva stana u Beogradu, kuće na moru i porodične kuće u Beogradu, koju smo delili sa deverom. Filipa smo pronašli mrtvog 13. februara 2002. sa malom rupom od metka na čelu. Obdukcioni nalaz je stigao tek 2005, iako je tužilac sedam puta tražio izveštaj. Mi smo 2007. pripremili obnovu procesa sa dokazima koje su prikupili privatni detektivi. Uhapšena sam u utorak, 27. maja 2008, a dva dana kasnije je trebalo da policiji predam dokaze da je sin izvršio samoubistvo po nagovoru sekte. To je glavni razlog što su me odveli u zatvor – tvrdi doktorka Mirjana Tomović i prepričava golgotu kroz koju je prošla: Povezali su me sa kriminalnom grupom i pacijentom koji je otpusnu listu iskoristio da odloži odlazak u zatvor. Hapsili su me kao najgoreg kriminalca! Vojna policija sa VMA me je zvala da se vratim sa sastanka, govoreći: „Trebate nam lično“. Na VMA su me čekali mladić i devojka u civilu, za koje sam mislila da su pacijenti, ali se ispostavilo da su inspektori SBPOK-a, kojima se pridružila i vojna policija. U mom kabinetu nisu ništa našli, pa su mi uzeli samo mobilni telefon. U SBPOK-u su me saslušali, a onda iz fioke izvukli već otkucanu izjavu i tražili da je potpišem, ali sam odbila! – prepričava doktorka.

Psiholog: To su im potencijalne žrtve koje treba da isporuče đavolu! 

Veliku pažnju javnosti izazvali su pripadnici „Crne ruže“ u januaru 2019.godine, kada su uživo na Fejsbuku prenosili ritualno klanje psa, koje je gledalo 60 ljudi! Skopljanac (20) je u decembru 2018. zubima pregrizao grkljan svojoj babi i priznao da je to bio sektaški obred. U Srbiji vršlja 150 sekti, a „Crna ruža“ ima oko 30.000 članova, zbog čega školski psiholog upozorava kako da prepoznate da vam je dete u sekti.

– Sektaši si uglavnom locirani u blizini vrtića, škola i kasarne, jer su im tu potencijalne žrtve koje treba da isporuče đavolu! Postoje znaci koji pojedinačno nisu toliko bitni, ali ih u zbiru treba shvatiti ozbiljno. To su mračne misli, pokušaj samoubistva i samopovređivanja, kao što je rezanje žiletom i gašenje cigareta po telu. Znaci za uzbunu su nošenje nakita s mrtvačkom glavom i krstom naopačke, tamna šminka, slušanje satanističke muzike, čitanje njihove literature i tetoviranje satanističkih simbola. Otuđenje od prijatelja i porodice, pisanje morbidnih dnevnika, susreti s neznancima, odbijanje da kažu gde idu i šta rade, gubitak interesa za navodno prizemne stvari poput škole znače da nešto ne valja – kaže psiholog.

Kako navodi, učenici obično naglo promene ponašanje.

– Imao sam učenika koji je naglo promenio ponašanje. Kada sam pitao članove porodice da li su i oni nešto primetili, njegova baka uočila je bitan detalj. Rekla je: „Profesore, on spava kao drogiran!“. Ispostavilo se da su mu u ritualu davali drogu. Kasnije nam je sve ispričao i uspeli smo da ga otrgnemo iz čeljusti sekte – navodi psiholog, koji je insistirao na anonimnosti, ali je dao savete kako ih izbeći:

Teško je izbaciti ih iz koloseka jer su izvežbani. Imaju filigranske pokrete tela, ruku i mimiku lica, te naročito smireni pogled oči u oči. Služe se frazama kao što su: „Potpuno razumem vaš skeptičan stav prema nama“, „Želimo da pomognemo ljudima da se oslobode problema“ – ističe stručnjak i upozorava da im ne treba davati adresu i telefon, već uzeti njihov kontakt radi provere ko su.

Sektolozi usaglašeni: Ako ne presečemo u korenu, ovo može biti naša budućnost!

Sektolozi Dimitrije Pastuović i Slađan Mijaljević za Informer kazali su da su ovakvi slučajevi sve učestaliji, kao i da ukoliko ne presečemo u korenu ovaj problem bi mogao da postane naša budućnost.

“SOTONO, MOJ ZADATAK JE IZVRŠEN, NAPUŠTAM SVET” U kući para koji je ubio decu pa sebe nađene ZASTRAŠUJUĆE poruke i predmeti

Sotono, moj zadatak je izvršen… Napuštam ovaj svet… Ovo je Lav P. S. (25) iz Petrovaradina zapisao u svesku pre nego što je u petak sa suprugom Martinom (23) skočio u smrt sa solitera, otrovao sinove strare tri i jednu godinu, pa tela prekrio belim čaršafom.

Da je reč o zastrašujućem sektaškom porodičnom zločinu saznalo se tek nakon što su Lav i Martina u petak oko 22 sata skočili sa krova solitera u novosadskom naselju Liman. Pošto kod sebe nisu imali dokumenta, usledila je identifikacija na osnovu otisaka prstiju, posle čega je patrola policije, u subotu oko 17 sati ušla u iznajmljenu kuću u Petrovaradinu, gde su živeli, i tamo zatekli traumatičan prizor, koji sasvim sigurno nikada neće zaboraviti.

Kako piše Informer, tela nesrećnih mališana pronađena su na krevetu, odnosno kauču, a na zidovima u kući bili su iscrtani drevni egipatski simboli “ankh”, koji simbolizuju “večni život” i izgledaju kao krst sa “drškom”.

– Daljim pretresom kuće, u fiokama i u jednom ormanu, otkrivene su sveske sa tvrdim povezom, gde je Lav pisao neke beleške o zagrobnom i večnom životu, izolaciji od čitavog ovozemaljskog sveta, crtao satanističke i druge simbole, pri čemu se direktno obraćao đavolu. Između ostalog, zapisao je poruku Satani da je njegov zadatak završen i da ide sa ovog sveta, što je najverovatnije uradio pred sami krvavi pir. Sve ove poruke ukazuju na to da je neka opasna sekta potpuno pomračila um i Lavu i Martini, pa su u okviru nekog jezivog obreda digli ruku i na decu i na sebe – objasnio je izvor.

Sagovornik otkriva i da su se Lav i Martina pre tačno pet godina potpuno izolovali i od porodice i od prijatelja i saradnika, što je karakteristično za one koji “utonu” u sektu.

– Lav je iz Beograda, a Martina iz Bačkog Petrovca. Inspektori su u razgovoru sa njihovim roditeljima saznali da oni nisu imali nikakav kontakt s njima od kada su se Lav i Martina upoznali i venčali, i nisu znali da su im deca opsednuta đavolom. Veoma teško im je palo saznanje da su ostali i bez dece i bez unučića – rekao je izvor.

Prijatelji Martinine porodice iz Bačkog Petrovca kazali su da je ona, pre braka sa Lavom, bila potpuno normalna devojka i veoma privržena porodici.

– Od kad se udala za Lava prekinula je svaki kontakt sa rođacima i prijateljima, izmenila je lični opis. Roditelji su pokušavali da je povrate, ali bezuspešno – kaže sagovornica.

Ranije bila ‘normalna’

Podsetimo, Lav i Martina nisu imali naloge ni na jednoj društvenoj mreži, što nije svojstveno mladim ljudima poput njih, a u kući nisu imali čak ni TV. Nosili su samo crnu garderobu, a u dvorištu kuće u Petrovaradinu ostao je njihov crni veš na sušilici. Komšije su otkrile da su se Lav i Martina doselili u njihov kraj pre dve ili tri godine i da su bili prilično čudni, pogotovo Lav.

– Ni sa kim nisu komunicirali i niko ne zna od čega su živeli. Martina je delovala kao obična devojka, iako se ni sa kim nije družila, a Lav se čak ni u prolazu nije javljao, ne bi ni pogledao komšije. Svakog jutra je rano izlazio iz kuće, u crnoj garderobi, sa rancem na leđima. Retko su im svraćali gosti, ne znam ko su ti ljudi – ispričala je komšinica.

Deda i baba nisu znali za mlađeg unuka?!

Martinini roditelji su u policiji rekli da već pet godina nemaju kontakt sa ćerkom. Kazali su i da su čuli da se ona pre tri godine prvi put porodila, ali da nisu znali da je pre godinu dana dobila još jednog sina. Inače, stariji Martinin sin zove se Aros, što navodno znači upliv, spajanje, ušće ili ulazak, dok je mlađi sin Ehos dobio ime po modelu starog crkvenog pevanja.

Sektolog o mogućem značenju simbola na zidovima kuće para iz Novog Sada: “Daj bože da grešim…”

Nakon informacija da se na zidovima stana u kom je živeo mladi bračni par koji je sinoć skočio sa solitera, a u kojem su pronađena beživotna tela njihove dece, nalaze simboli egipatske mitologije, te da policija i tužilaštvo istražuju navode da su L.P.S. i M.P.S. bili pripadnici sekte, za medije se oglasio i sektolog Dimitrije Pastuović.Sektolog sumnja da se u ovom slučaju navodno radi o jednoj vrsti satanizma koja je povezana sa egipatskom magijom.

Daj Bože da grešim, ali ovo je naša budućnost, a sve zahvaljujući društvenim mrežama i platformama na kojima mnogi šire priču o energijama, kosmosu, paganskim božanstvima – priča Dimitrije Pastuović.

On dodaje i da poštovaoci ovih uverenja šire svoju propagandu i tako uspevaju i da, najpre, zatruju omladinu.

To su zlonamerni ljudi, šire svoje gluposti i truju decu, poput njih, i to namerno. Ovo je zlo – kazao je.

Pastuović je napomenuo i da je ranije upozoravao na “satanizam”, te da će ovakih slučajeva biti još u budućnosti.

– Nažalost, ovo je uzelo maha, a da bi se ovome stalo na put mora se doneti zakon. Država, crkva, policija, svi moraju da se uključe i da se sprovode kazne – zaključio je sektolog.

Dvostruko samoubistvo i ubistvo

Podsetimo, mladi bračni par, M. P. S. (23), kao i muškarac L.P. S. (25), izvršio je samoubistvo u petak skokom sa zgrade na Limanu 2.

Oni su oko 22 časa u petak ušli u zgradu na Bulevaru cara Lazara 7, popeli se na poslednji sprat, razbili staklena vrata i ušli na krov, a zatim zajedno skočili u smrt, a prema rečima stanara ove višespratnice, oni nisu njihove komšije. Bračni par je identifikovan na osnovu otisaka prstiju.

Токсиколошки налази двојице синова супружника Мартине П. С. (23) и Лава П. С. (25), који су извршили самоубиство скоком са солитера у новосадском насељу Лиман 2, показали су да је у телима малишана старих годину и три године, осим супстанци које су пронађене, било и етанола који би могао да буде узрок смрти, а не неки пестицид.

Први токсиколошки резултати су, како смо раније објавили, показали да у телима деце постоје одређене супстанце које су могле довести до њихове смрти, али су додатне анализе настављене јер није утврђено да ли је смрт деце проузрокована случајно или намерно.

– Ипак, све супстанце су могле да проузрокују смрт, тако да се још вештачи колики је проценат нађен у телима и колико је могао штете да нанесе деци с обзиром на концентрацију и узраст и тежину малишана – сазнајемо од извора упознатог са истрагом која је још увек у току.

Религија и Сатанистички храм: Мислили сте да знате све о сатанистима? Можда не знате!

Ово би могло да буде највеће окупљање сатаниста свих времена, а започело је у хотелу Мериот у центру Бостона.

У просторији осветљеној свећама издвојеној за сатанистичке церемоније, неонски натпис вам жели добродошлицу у Малу црну капелу.

На једном њеном крају налази се издигнути олтар, док је на поду испред њега исцртан бели пентаграм.

Ритуал који се овде изводи је „раскрштење”, у ком учесници симболички одбијају верске обреде који су изведени над њима док су били деца.

„Без имена”, каже сатаниста који је пристао да ми дозволи да присуствујем њиховој церемонији, уколико их не идентификујем поименце.

• „Сатанизам је постао мој живот”
• Сатанисти се боре за верске слободе
• „Сатанине патике“ повучене из продаје

Они носе одоре до пода са капуљачом и црном маском преко лица.

Руке су им везане конопцем, који се потом одбацује представљајући ослобођење.

Цепају се странице из Библије симболизујући одбацивање њиховог хришћанског крштења.

Очигледно је да је ово искуство за њих било моћно.

„Док сам био геј дете коме је стално говорено да је абоминација и да треба умре, то је извитоперило мој начин размишљања. Проналажење Сатанистичког храма ми је помогло да пронађем логику и емпатију.”

Америчка влада признаје Сатанистички храм као званичну веру која има свештенике и вернике у Америци, Европи и Аустралији.

Карте за њену конвенцију, названу СатанКон, крајем априла је разграбило више од 830 људи.

Чланови кажу да они заправо не верују у буквалног Луцифера или пакао.

Уместо тога, кажу да је Сотона метафора за преиспитивање ауторитета и веровање у науку.

Осећај заједништва око ових заједничких вредности то чини религијом, тврде они.

Они користе праве сатанистичке симболе за ритуале – на пример, док одржавају венчање или усвајају ново име.

То би могло да обухвати обрнути неонски знак крста на вашем олтару док извикујете речи: „Живео Сотона!”.

За многе хришћане, то је тешко светогрђе.

„То није погрешно”, слаже се Декс Десжарден, портпарол Сатанистичког храма.

„Велики део нашег имиџа је сам по себи бласфемичан.

„Имамо људе који носе обрнуте крстове. Наша церемонија отварања је садржала цепање Библије као симбола опресије, нарочито опресије над ЛГБТ заједницом али и заједницом људи обојене коже и домородаца, као и практично било ким ко је одрастао са верском траумом, што је огроман број наших чланова.””

Сатанисти кажу да поштују свачије право да изабере властиту веру и да им жеља није да узнемире друге људе.

Али, испред хотела су се окупили хришћански демонстранти из многих деноминација, носећи транспаренте који упозоравају на проклетство.

„Покајте се и верујте у јеванђеље”, позива један.

„Сотона влада над свом децом Прајда”, каже други – на ком су слова „прајд” обојена дугиним бојама ЛГБТ заставе.

„Желимо да покажемо богу да не прихватамо ово светогрђе и да ми католици нисмо препустили јавни трг сатанистима”, каже демонстрант Мајкл Шивлер, из једне конзервативне католичке групе.

Учесници конвенције у предворју меркају протест испред хотела.

„Назвали су нас ‘мастурбаторима што пуше траву'”, каже један.

„Оооох, ћале с неба је љут на мене!”, шали се неко други.

• „После вишечасовног егзорцизма су ме питали да ли сам још увек геј“
• Kако је средњовековна црква обликовала западњачки ум
• Ко је Крампус, зла верзија Деда Мраза

Хелбилији, рогови и сатанистичко самозадовољавање

Догађај заузима читав четврти спрат хотела.

Сатанисти га испуњавају андрогиним готичарским имиџом, раскошним одорама, ручно фарбаним роговима, ђаволским тетоважама и великим избором бркова који захтевају пажљиво неговање.

Већина људи овде је довољно старо да би могли бити родитељи, а неколицина њих и јесте.

Примећујем најмање једна колица за бебе.

Одржавају се презентације, међу којима и: „Хелбилији: Видљиви сатанизам у руралној Америци”, као и семинар о сатанизму и самозадовољавању.

Политички активизам је кључни део идентитета Сатанистичког храма.

Он сматра да вера и држава морају да буду раздвојени и често подноси тужбе у Америци у одбрани тог става.

Њихова поента је озбиљна, али они воле да се служе сатиром и екстраваганцијом у тој борби.

У Оклахоми, на пример, тражили су да подигну сатанистичку статуу високу 2,4 метра пред државним капитолом након што је подигнут споменик у част Десет божјих заповести, истакавши да Први амандман захтева да се све вероисповести третирају равноправно. (Заповести су на крају уклоњене после судског спора.)

Храм се такође залаже за приступ абортусу, тврдећи да свако треба да има аутономију над властитим телом.

Почетком ове године, Храм је отворио онлајн клинику са седиштем у Новом Мексику, која поштом шаље пилуле за абортус.

Осмислио је и ритуал абортуса за људе који прекидају трудноћу – чији је циљ да буде умирујући и подразумева рецитовање афирмације пре абортуса – и тврди да његови чланови морају да буду верски изузети од забране абортуса који би их спречио да их спроводе.

Њихов резон је изазвао критике из неких кругова, попут католичке новине Национални католички регистар, који је назвао ритуал „пуком гротескном пародијом постојећих верских ритуала и симбола”.

Фонд Јелоухамер, који финансира особе са ниским примањима који желе да абортирају, саопштио је да је „улагање вашег новца и поверења у народске организације које раде овај посао деценијама” много бољи начин да подржите приступ абортусу.

У холу препуном присталица, директори кампања Сатанистичког храма представљају новости о свом раду.

Успеси се дочекују скандирањем, аплаузом и показивањем знака рогова.

Још један пројекат који привлачи новинске наслове су „Сотонини клубови после школе” – са слоганом: „Едукација са Сотоном”.

Храм би најрадије да религија изостане из школа, али жели да контрира верским групама које долазе да проповедају ђацима.

И зато на местима на којима су га мештани замолили, он се труди да покрену „Сотонине клубове после школе”, са жељом да помогне заједници и шири науку, занате и критичко размишљање.

Противници тврде да они плаше децу, али Храм тврди да у њиховим садржајима нема демона.

Они имају дечју песмицу – „Мој другар Сотона” – са расплесаном анимираном козом и стиховима: „Сотона није зли даса, он жели да учите и преиспитујете. Он жели да се забављате и да будете оно што сте – и, узгред буди речено, нема пакла.”

„Сотона вас воли!”

Десетине уметника и продаваца поставили су штандове за продају ручних радова инспирисаних сатанизмом.

Имају све, од капа са натписом „Сотона вас воли!” до штриканих играчака прављених по лику Бафомета – крилатог сатанистичког симбола са козјом главом.

Сатанистички храм такође продаје властите мајице.

Група не прихвата чланарину у новцу и углавном се финансира од донација и продаје сувенира.

Свеже објављена дечја књига, под насловом Лаку ноћ, Бафомете, разнежава пролазнике.

Кодекс водећих принципа Сатанистичког храма – Седам начела – ставља нагласак на емпатију, контролу над властитим телом и поштовање туђих слобода, подразумевајући и слободу да увредиш другога.

Кад то преведете у дечју књигу, садржаће стихове као што су: „Поштуј свачије право да постоји, нарочито кад је другачији. Ако те његове речи љуте, пусти га да иде својим путем – не буди тужан!”.

Арасели Рохас, која је долетела из Калифорнија да би присуствовала конвенцији, сматра да је лако поистоветити се са начелима и да их је лако применити.

„Осећам се као да сам одувек била ‘сатаниста’, само то нисам знала.”

Она каже да је први пут чула за Сатанистички храм преко ТикТока 2020. године.

„У том тренутку сам почела мало више да га проучавам. Можда малко уплашено, мислим, као што би већина људи била.

„И заиста сам желела да будем сигурна да не жртвују бебе! А онда сам почела да се упознајем са њиховом културом и сценом, и почела сам да одлазим на састанке… и на крају сам схватила, не, они то не раде, то је само симбол који користе и искрено су добри људи у души”, додала је.

У ћаскању око штандова са сувенирима, већина људи каже да су се први пут упознали са Сатанистичким храмом преко документарца из 2019. године Живео Сотона?, у режији Пени Лејн, који истражује начела Храма и његов рани активизам.

Храм каже да им је документарац повећао чланство са око 10.000 људи 2019. године на више од 700.000 данас.

• Црква са рок концертима и два милиона следбеника
• Космизам – мистична руска религија за ракетно доба
• Скандал се дечијим интернатом који је потресао цркву у Грузији

У Бостону су се окупили разни: особље локалних самоуправа, болничари, инжењери, уметници, људи из финансијског сектора, социјална радница, терапеут и циркуски извођач.

Многи од њих припадају и ЛГБТ заједници.

Бројни су у браку са хришћанима – или макар несатанистима.

Чланови обично нагињу политички улево, али не постоји политички тест за учлањивање и Сатанистички храм одбија да подржи било коју странку или кандидата.

Лусијен Гривс, суоснивач Сатанистичког храма, стиже у пратњи личног обезбеђења, обучен сав у црно и носећи термос.

„Енглески чај. Нашао сам га у продавници која продаје британску робу.”

Смеши се кад случајно кажем: „Бог вас благословио!”

Гривс (псеудоним) је основао покрет пре једне деценије са пријатељем Малколмом Џаријем (такође псеудоним).

Делили су страст за верским слободама и противили се ономе што су доживљавали као хришћанско задирање у законодавство.

Медијске куће, поготово у САД, често представљају Сатанистички храм као шаљивџије жељне пажње који се претварају да су вера, чему се он категорички противи.

„Људи одбијају да прихвате било шта што кажемо здраво за готово, али ја сматрам да је све што кажемо прилично директно и да се уопште не представљамо лажно.”

Ако не желите да изгледате као тролови, да ли је онда било паметно назвати вашу клинику за абортусе „Сатанистичка клиника за абортусе маме Семјуела Алита”, по судији Врховног суда који је подржао одлуку да се укине федерално право на абортус?

И онда тај натпис још ставите на мајицу?

„Део мотивације био је да одбијемо да се повинујемо идеји да све мора да буде трезвено и недуховито да би уопште било озбиљно схваћено”, каже Гривс.

„Мој резон иза свега тога је следећи – ништа не може бити озбиљније од тога да смо отворили клинику за теле-здравље. Само не бих волео да успут изгубимо смисао за хумор.”

Гривс је морао да прилагоди властити живот личним ризицима са којима се суочава као најистакнутији амерички сатаниста.

„Преселио сам се у једном тренутку у протекле четири године и чак никад више не позивам људе код себе, зато што не желим да будем присиљен да се поново селим.”

Неки чланови Сатанистичког храма верују да нису у могућности да то отворено признају, наводећи као разлог угрожену безбедност.

Чланови који су били разоткривени изгубили су посао, изгубили су децу у борби за старатељство и проналазили лажне бомбе испод својих аутомобила.

Чалис Блајт, портпаролка за кампању Сатанистичког храма за верска репродуктивна права, била је изложена узнемиравању преко интернета усред самог СатанКона, пошто је снимак како цепа Библију током церемоније отварања постао виралан.

Ово није први пут да јој прете.

Члан породице је 2016. пустио у јавност њене податке и човек с оружјем појавио се на њеном прагу.

„Човек с оружјем је рекао: ‘Ево шта сам дошао да урадим – овде имам пиштољ са именом те кучке на њему.’ Знам само да је после завршио у затвору.

„Законска промена имена, то сам напросто морала да урадим.”

И што се ње тиче, вредело је.

„Ако су моји непријатељи људи лудог евангелистичког менталног склопа који желе да ми одузму моја права – онда сам поносна што имам такве непријатеље.”

Тајфон Никс, у својим тридесетим, један је од многих чланова Сатанистичког храма који користи алтернативно име у заједници – „сотоним”, како они то зову.

Он каже да је тек недавно прешао из атеизма у сатанизам.

„Сатанизам представља све оно у шта верујем”, каже он.

„Попут телесне аутономије, саосећања, поштовања, науке. А Сотона заступа све људе који су изопштени, који размишљају другачије.

„Моји пријатељи никада нису били прихваћени у хришћанским круговима. Привлачност Сотоне је у томе да он све прихвата, он је инклузиван, он је неко са ким могу више да се поистоветим.

„Мада, не верујем да он заправо постоји.”

SATANIZAM U SRPSKIM ŠKOLAMA I VRTIĆIMA?! Za katolički praznik OD NAŠE DECE PRAVE VEŠTICE I KOSTURE!

Ne samo da su gradovi u Srbiji uoči ovog katoličkog praznika prepuni maskiranih mladih ljudi već se o prazniku uoči Svih svetih uči i u vrtićima. 

Noć veštica slavi smrt

AP/Reuter

Kelti su verovali da je 1. novembar početak nove kalendarske godine, pa su proslavu noć ranije posvećivali bogu Sunca i gospodaru smrti. Verovali su kako u noći između 31. oktobra i 1. novembra mrtvi izlaze iz grobova i obilaze mesta gde su živeli na ovom svetu. Živi tada u strahu od njih prave buku, maskiraju se u veštice i vampire da bi ih oterali, bojeći se susreta s njima.
Obeležavao se u Irskoj, SAD, Kanadi, Australiji, Novom Zelandu. Kasnije se to proširilo i na mnoge druge zemlje, uglavnom one u kojima je većinsko katoličko stanovništvo, jer se obeležava upravo uoči Svih svetih.

Tako je majka petogodišnje devojčice bila šokirana kada joj je dete po povratku iz vrtića pričalo upravo o Noći veštica.

– Ćerka se vratila iz vrtića sa pričom kako ih tamo uče šta je to Noć veštica, da treba da se maskiraju i idu od vrata do vrata komšija, da kucaju i traže slatkiše. Kada sam je pitala: “A da li vas uče ko je Božić Bata”, samo je slegla ramenima ne znajući šta je pitam – kaže Dragica Nikolić iz Beograda.

Jasna Janković, predsednik Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije, objašnjava za Srpski telegraf da Noć veštica nije deo programa u školama u Srbiji.

– Svaka škola ima plan obeležavanja određenih važnih datuma kao što je recimo Sveti Sava. Sigurna sam da se to dešava van formalnih tokova u čije ime škola obeležava nešto što nije deo našeg folklora – napominje naša sagovornica.

Profesor Bogoslovskog fakulteta sveštenik Radomir Popović podseća da pravoslavci imaju svoju veru i svoje običaje, pa 31. oktobra obeležavaju Svetog Luku, a ne Noć veštica.

– Naša crkva sa tim nema apsolutno nikakvih dodirnih tačaka. U pitanju su loši duhovni uticaji, koji najviše utiču na kolebljive. Nažalost, takvih uvek ima. Đavo ne spava ni danju ni noću – ocenjuje profesor.

Srpske tradicionalne običaje zaboravljamo usled uticaja Zapada. Tuđe običaje su nam, kako objašnjava etnolog Vesna Marjanović, doneli povratnici iz zapadnih zemalja.

Dok su živeli u inostranstvu, obeležavali su i njihove i naše običaje. Međutim, kada su se vratili na ove prostore “uveli” su novine, pa su tako Svetog Trifuna obeležavali i kao Dan zaljubljenih, a Svetog Luku kao Noć veštica i sve slične manifestacije koje imaju karakter zabave – objašnjava ona.

Marjanovićeva dodaje i da je upravo zabava, odnosno provod, razlog zbog kog prihvatamo običaje sa zapada.

– Srbi uzimaju te običaje jer su im zanimljivi. Oni su samo izgovor za dobar provod – navodi etnolog.

SPC slavi ljubav i porodicu

Za razliku od satanističkih običaja sa zapada, SPC obeležava veliki broj praznika koji slave ljubav i porodicu. Detinci, Materice, Oci neki su od njih. Slave se pred Božić. Deca svojoj majci vežu noge, a ona im deli slatkiše i poklone, odnosno “dreši” im se, nakon čega joj deca čestitaju praznik. Sličan praznik su i Oci, kada se vezuju očevi, a oni ih takođe daruju. Ovo uzajamno “drešenje” je činjenje poklona ljubavi, što stvara prazničnu, svečanu atmosferu u porodičnim krugovima.

ZASTRAŠUJUĆI OBREDI NAJOPASNIJE SEKTE U SRBIJI: Pili KRV, pa čitali “OČE NAŠ”, orgijali..Sekta CRNA RUŽA

Ovaj alternativni pokret počinje intenzivnije da se organizuje od 1992. godine, nakon što je otkrivena zajednica od više desetina muškaraca i žena koji su se sastajali na obližnjim grobljima i pili životinjsku krv uz izvođenje dodatnih satanističkih obreda.

Nažalost, u poslednjih nekoliko godina svedoci smo velikog porasta broja alternativnih religijskih pokreta, a mnogi od njih služe se onlajn prostorima kao mestom za propagiranje svojih načela i širenja ideologije.

Jedna od njih spada u najopanije vidove ritualnog okupljanja, to je Crna ruža, davno osnovana u našem društvu.

U nastavku vam prenosimo jezivo svedočenje o satanističkim obredima koji se unutar ove grupe svakodnevno izvode, a neka od njih uključuju i konzumaciju ljudske i životinjske krvi, kao i surovo ubijanje po principu nasumičnog biranja.

Ovaj alternativni pokret počinje intenzivnije da se organizuje od 1992. godine, nakon što je otkrivena zajednica od više desetina muškaraca i žena koji su se sastajali na obližnjim grobljima i pili životinjsku krv uz izvođenje dodatnih satanističkih obreda. Među njima su se mogli pronaći i maloletnici koji su nakon izvođenja redovnih rituala samopovređivali svoje telo i odavali se narkoticima, dok je njima rukovodio takozvani „šef sekte“, odeven u garderobu koja mu je prikrivala lice i tako štitila identitet.

Kao što smo naveli na početku, ova zajednica je najozloglašenija po činjenici da njeni pripadnici oduzimaju svoje živote po sistemu „bacanja kockice“, nasumičnom, ali i ispijanju životinjske, pa čak i ljudske krvi!

Pre nego što bi neko pristupio ovoj sekti, za njega se najpre organizovala takozvana „crna misa“, u toku koje su okupljeni jeli crni hleb sačinjen od brašna u koje je ubačena i krv neke životinje ili čak i ljudi. U toku mise, okupljeni su unazad izgovarali „Oče naš”.

Autor knjiga “Sekte i mentalna manipulacija” i “Horor pred našim vratima” Dimitrije Pastuović, poznati domaći sektolog, je veliki deo svog stručnog rada posvetio izučavanju podložnosti naših prostora razvoju sekti i izučavanju njihovih rituala.

On je više puta posmatrao rituale koje su izvodili pripadnici ove satanističke sekte:

Više puta sam ulazio na njihove obrede i nalazio ih na crnim misama. Misa počinje uglavnom na skrovitim mestima ili grobnicama spremljenim za sutrašnju sahranu. Oni se skupe, a pošto ih mrze da mese hleb, kupe neke žu-žu pogačice koje kasnije natope krvlju zeca ili neke životinje. Sve se to dešava uz upotrebu narkotika i na kraju se završava orgijama. Novi član koji se inicira ima jedan od uslova da prespava u grobnici koja je spremna za sutrašnju sahranu.

Ovaj autor je opisao i kontakt sa onima koje pronađe u grobnicama.

Izvlačio sam ih iz grobnica. Prosto je neverovatno kakav je to prizor i koliko su izbezumljeni. Nalazio sam i decu od 14-15 godina

“СТАЈАО је насред улице, са крвавом одећом. Позвала сам га да уђе код мене у радњу, док не дође полиција и тада сам га питала: “Шта си то радио?”, на шта ми је он само кратко одговорио: “Играо сам се секиром”… Имао је неки чудан поглед, није много причао.”

Овим речима комшиница прича о малолетнику М. Ж. (13) који је у понедељак у селу Марковац надомак Вршца убио секиром 12 јагањаца у тору. Злочин је открио власник оваца, који је, не слутећи шта ће га затећи у штали, отишао да обиђе стадо. Када је ушао, уследио је шок – 12 мртвих јагњића лежало је у локви крви.

– Стално је бежао од куће, није се знало где спава. Крао је по кућама ловаца, узимао је патроне за пушке и ко зна шта све. Није пуно причао, увек је имао неки чудан поглед. Видело се да нешто није како треба – тврди забринута комшиница.

Истиче и да ухапшени дечак има још три брата и једну сестру.

– Најстарији брат му је у затвору због сексуалног злостављања старије сестре. Други брат му је побегао од куће, а трећи чува краве у неком селу. Цела породица је проблематична – наводи она.

Напомиње и да је малолетник причао како ће убити Пеђу и Виолету, људе који се брину о њему, како би отишао у затвор.

Причао је како ће их убити и да ће након тога отићи у затвор, јер му је најстарији брат рекао да су добри услови и да се тамо лепо живи. Раније је живео код мајке без прозора, она је стално доводила неке мушкарце, ко зна какве трауме су му остале и шта је све преживео – тврди она.

Додаје и да је дечак све признао полицији, те је отишао заједно са њима да им покаже и секиру којом је извршио овај језиви злочин.

С обзиром на то да дечак још нема 14 година, о догађају је обавештен дежурни тужилац, Више јавно тужилаштво Панчево.

У међувремену, М. Ж. је превезен у Клинички центар Војводине на Клинику за психијатрију, Одељење за дечју психијатрију и адолесцентску психијатрију.

Увиђајем је утврђено да нико од породице малолетника не поседује оружје, те да је злочин извршен секиром која је заплењена.

“To nije dete, to je psihopata. Nazovite stvari pravim imenom. Novi mali Kosta” glasi jedan komentar na Fejsbuku ispod snimka stravičnog pokolja koji je dečak (13) počinio u selu Markovac kod Vršca, kada je juče komšiji sekirom poklao 12 jaganjaca!

Ovaj zločin desio se u ponedeljak, a otkrio ga je lično vlasnik ovaca koji je krenuo da obiđe stado. Ono što je, prema njegovim rečima, zatekao u toru bilo je gore od horor filmova. Dvanaest mrtvih jagnjića ležalo je u lokvi krvi. 

U međuvremenu na društvenim mrežama je objavljen i snimak iz tora na kome se vide zaklani jaganjci, odrubljene glave, krv…

Ispod snimka koji je za kratko vreme pogledalo na hiljade korisnika društvenih mreža osvanuli su pogrdni komentari na račun maloletnog dečaka koji je osumnjičen za ovaj pokolj.

– To nije dete, to je đavo. Zatvoriti doživotno – piše jedna od korisnica Fejsbuka uz emotikone ljutitog smajlija.

Sa njom se slaže i na stotine ostalih korisnika:

Go*no malo bolesno. Sve serijske ubice su se iživljavale na životinjama. Malog strpati u ludaru, posle kad krene da ubija ljude biće kasno – piše u komentarima ispod snimka.

Međutim jedan od komentara koji je izazvao najviše pažnje jesu i reči jedne žene koja je maloletnog dečaka uporedila sa dečakom ubicom Kostom K. (14).

– To nije dete, to je psihopata. Nazovite stvari pravim imenom. Novi mali Kosta – glasi njen komentar koji je ubrzo lajkovalo nekoliko korisnika.

Podsetimo, maloletnik, koji je ovaj zločin počinio bez ikakavog povoda, živi sa dve sestre  i šlogiranim ocem, dok ih je majka još ranije napustila. Zbog teških uslova života obe sestre su bile prinuđene da rade i to upravo kod čoveka čije je ovce maloletnik pobio.     

S obzirom da dečak još nema 14 godina, o događaju je obavesteno nadležno tužilaštvo u Pančevu.

Ruski teolog: Satanizam je postao novi simbol liberalnih vrednosti

© AP Photo / The Satanic Temple

Aktivisti organizacije „Satanistički hram“ iz Amerike upozorili su vlasti Misisipija da će ih tužiti ako se na novoj zastavi te savezne države pojavi natpis „Mi verujemo u Boga“. Satanisti smatraju da je natpis diskriminacija prema „ateistima, satanistima i drugim neteistima“.

Američka savezna država Misisipi menja zastavu, jer se na staroj nalazio simbol Konfederacije južnih država koji je sada, usled poslednjih događaja u svetu (ubistvo Džona Flojda) i nastanka pokreta „Crni životi su važni“, proglašen za rasistički.

Članovi „Satanističkog hrama“ tvrde da njihovu zajednicu čini oko 50.000 ljudi, a teško je proveriti da li je zaista tako. Oni održavaju, čak i javno, na stepeništima administrativnih zgrada, „crne mise“ tokom kojih prizivaju satanu, obučeni u posebnu odeću.

Pritom, kažu da ne veruju u satanu kao u pravo duhovno biće, već u „prava čoveka i slobodu“. Sa druge strane, „Satanistički hram“ se snažno bori za abortuse i prava LGBT zajednice, čime izazivaju odobravanje u liberalnim medijima.

Donedavno je priklanjanje satanistima povlačilo za sobom samo probleme, slično kao i javno isticanje simpatija prema nacizmu. U SAD čovek može hodati sa nacističkom zastavom i plakatom „Hitler je bio u pravu“, ali ga zbog toga neće uhapsiti. Međutim, zbog toga će steći lošu reputaciju i biće mu veoma teško da pronađe posao ili da napreduje u životu. Donedavno je isto važilo i za sataniste.

Uprkos religioznom i multietničkoj raznolikosti, SAD su ostale zemlja evropske kulture i hrišćanskih vrednosti. Tokom hladnog rata smatrale su se uporištem hrišćanske civilizacije.

Međutim, kako tvrdi ruski teolog i publicista Sergej Hudijev za portal “Vzgljad”, otvoreni nastupi satanista ukazuju na to da se situacija promenila. Čovek može danas da izgubi karijeru ne zbog „koketiranja sa nečistim“ nego zbog privrženosti hrišćanskoj veri i hrišćanskoj etici kada je reč o polovima.  

Predsednik SAD Donald Tramp takođe ukazuje na to da postoji „novi krajnje levičarski fašizam, koji zahteva bespogovorno potčinjavanje. Ako ne govorite njegovim jezikom, ne učestvujete u ritualima, ne ponavljate njihove mantre i ne poštujete njihove zapovesti stave vas na crnu listu, podvrgnu cenzuri, zabranama, progonima i kažnjavanju“.

Progresivna ideologija nastavlja da se radikalizuje – ono što je nedavno smatrano teorijom zavere postaje stvarnost, a progresivni mediji počinju žestoko da brane ono što su nedavno smatrali teorijama zavere, ističe Hudijev.

„Proces se razvija po dobro poznatoj šemi – prvo se to proglašava za glupost i teoriju zavere, zatim za nešto o čemu se može ozbiljno razgovarati, zatim za nešto dozvoljeno, potpuno ispravno i dostojno odobrenja i na kraju za obavezno“, podseća teolog.

Satanisti smatraju da, ako vlasti države Misisipi nameravaju da stave religioznu frazu na svojoj zastavi, ona treba da uključuje i obeležja satane.

Satanistička crkva države Misisipi upozorila je vlasti da će ponovo pokrenuti sudski postupak protiv države, ako se na novoj zastavi ove američke države pojavi fraza „Verujemo u Boga“, navodi magazin „Hil“.

Krajem meseca, guverner države Misisipi Tejt Rivz potpisao je ukaz, po kojem državna zastava treba da bude zamenjena zbog „simbola koji su podsticali ropstvo“ za vreme Građanskog rata. Bivša zastava Konfederacije se smatrala rasističkom.

Satanisti su zahvalili vlastima države na „pozitivnom koraku“ – zameni obeležja konfederacije, ali su naglasili da se problem neće rešiti ako stari rasistički simboli budu zamenjeni novim.

Predstavnici satanističke organizacije smatraju da ako država „namerava da stavi religiozne fraze na svoju zastavu, ta fraza treba da ima i znak satane“.

Satanisti su saopštili da „sedam postulata satane koje uključuju saosećanje i poziv na poštovanje sloboda, izgledaju više u skladu sa ljudskim pravima, nego 10 božjih zapovesti“.

Osim toga, satanisti navode da oni shvataju kako bi se neki ljudi osećali kada bi videli na zastavi „Verujem u satanu“.

„Međutim, ako vi možete razumeti to, onda možete razumeti kako će se osećati ateisti, satanisti i drugi ljudi sa netradicionalnim verovanjima kada budu čitali na zastavi da oni veruju u Boga“, zaključili su satanisti.

Украјински неонацисти и очигледно сатанисти,направили су звоно од лобање убијеног ДНР/руског војника.

Зато је Украјини потребна денацификација, само болестан ум присталица „Црно-црвених сатанистичких и нацистичких УПА“ може да замисли и направи нешто тако као што је ово.

Čarls Menson je mrtav, ali njegov kult nastavlja da živi

Kako je Čarls Menson, iako psihopata, postao kultna figura američke kontrakulture, ali i idol mnogih političara.

Čarls Menson je, mnogi bi rekli, nažalost umro prirodnom smrću, na odsluženju doživotne zatvorske kazne. Od 1969. godine taj čovek je izazivao i još izaziva pomešana osećanja.

Bizarnost zločina koje je naređivao, inspirisao i u njima učestvovao, ali ne, kao što je sud to utvrdio, direktno, već „samo“ kao posmatrač, većinu je zgrozila, ali postoji i značajan broj poklonika kontrakulture za koje je Menson bio i ostao inspiracija i, moglo bi se otvoreno reći, heroj jednog pokreta, začetog početkom šeste decenije prošlog veka, kao pokreta za seksualno oslobađanje, mir i ljubav među ljudima, a završenog upravo zločinima Mensonovih sledbenika i „iks“ rezom na stomaku trudne glumice Šeron Tejt.

Od kada je umro, broj Mensonovih citata na internetu rapidno je porastao. Još za života bio je inspiracija za mnoge rok muzičare (Merilin Menson i Kasejbijan su samo neki od njih). Mensonove pesme pevali su, između ostalih, „Gans en rouzis“, već pomenuti Merilin Menson i Dži Dži Alin. Njegova slika izašla je naslovnoj strani „Rolingstouna“ — Menson koji podseća na Isusa Hrista, uz pitanje da li se radi o najopasnijem čoveku u Americi. U zatvoru ga je posećivao glumac Denis Hoper, a reditelj Džon Voters prisustvovao je suđenju.

Iz zatvora Menson je davao intervjue, o njemu su snimani filmovi i pisane knjige. Čime je Menson toliko zaneo ljude da je stekao slavu koju druge masovne ubice nisu imale?

Da bismo pokušali da odgovorimo na to pitanje, prvo moramo da se zapitamo ko je bio Čarli Menson. Na suđenju tužiocu je rekao, pokušavajući da aludira da je Isus Hrist, da je mrtav već 2.000 godina.

„Moj otac je zatvor. Moj otac je sistem… Samo sam ono što ste od mene napravili. Ja sam vaš odraz“, bulaznio je Menson na suđenju.

Roman Polanski i Šeron Tejt snimljeni u Londonu, 20. januara 1968, neposredno posle venčanja.

Iste takve budalaštine govorio je i svojim sledbenicima, mladim pripadnicima srednje i više klase američkog društva i oni su ga slepo sledili i verovali mu.

Mit o Mensonu stalno je obogaćivan novim detaljima — mit o Mensonu muzičaru (iako je to daleko od istine) nadograđen je mitom o Mensonu guruu, vođi sekte zvane „Porodica“, propovedniku rasnog rata (Helter — Skelter) između belaca i crnaca, sukoba kojeg će biti pošteđeni samo njegovi sledbenici. Iz zatvora je, kaže sledeći mit, telepatski komunicirao sa sledbenicima, a potvrda za to je istovremena pojava svastike na čelima sledbenika.

Međutim, stvarnost je uvek daleko banalnija od mita. Celog života vukao se po zatvorima. Tamo je i naučio šta je zlostavljanje. Molio je da ga ne puštaju iz zatvora. Pošto je tako nešto bilo nemoguće, na slobodi je postao svodnik, lopov i diler droge. U stvarnosti, nikada nije uspeo u svetu muzike, iako mit govori drukčije.

Jedini način da ostvari svoju ambiciju i postane nezaobilazan član doline slavnih kontrakulture bio je onaj koji je izabrao, a za to je, kao psihopata, bio sposoban. Osećaj svemogući i bes koji je iz njega izbijao zaslužni su za iščašenu harizmu koju je oko sebe širio.

Ubistva koja je inspirisao, isplanirao i izveo, prema Suzan Mur, kolumnistkinji britanskog „Gardijana“, označila su kraj kontrakulture šezdesetih, ali delovi te kulture od Mensona su napravili, kako kaže, čudnog idola.

Murova navodi primer rediteljke Džoan Didion, koja se u eseju iz 1979. godine pod nazivom „Beli album“, priseća saslušanja o ubistvu u kući reditelja Romana Polanskog. Šeron Tejt bila je njegova žena. Nju i troje njenih prijatelja ubili su Mensonovi sledbenici 8. avgusta 1969. godine, a Tejtova je u trenutku ubistva bila u osmom mesecu trudnoće.

Broj ubijenih još nije bio utvrđen, a već su počela govorkanja o crnim misama, kapuljačama, lancima i lošim tripovima, piše Didion.

„Takođe se sećam nečega što bih želela da zaboravim: sećam se da niko nije bio iznenađen… Šezdesete su se završile udarom — paranoja je ispunjena. Poznati nisu mogli da se zaštite od tame, a osećanje nelagodnosti vladalo je posvuda“ piše Didion. Ona se priseća kako je pomagala Lindi Kasejbijan, koja je bila učesnica zločina, ali je svedočila protiv ostatka družine, da odabere haljinu za suđenje.

Ovo svedočenje iz prve ruke, dok je duh šezdesetih još bio svež, upućuje na tezu koju je u romanu „Elementarne čestice“ izneo i francuski pisac Mišel Uelbek — „slučaj Menson“ i sve što je proisteklo iz njega nije bio anomalija, već vrhunac kontrakulture toga doba.

Progresivno uništavanje moralnih normi šezdesetih, sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih bio je logičan i neminovan proces, piše Uelbek. Pošto su iscrpeli sva moguća seksualna zadovoljstva, bilo je normalno da se jedinke oslobođene uobičajenih moralnih stega okrenu okrutnijim vidovima uživanja. Dva veka ranije istim putem je išao i Markiz de Sad. U tom smislu, serijske ubice iz devedesetih prirodni su potomci hipika.

„Taj preokret koji se odigrao u zapadnoj civilizaciji posle 1945. godine nije bio ništa drugo do povratak sirovom kultu snage, pobijanje sekularnih pravila, koja su dugo građena u ime morala i prava. Bečki akcionisti, bitnici, hipici i serijske ubice imaju zajedničku crtu u tome što se svi zalažu za potpuno slobodoumlje i zagovaraju opšte uvažavanje prava jedinke spram svih društvenih normi, spram svih oblika licemerja koji za njih predstavljaju moral, osećajnost, pravda i milosrđe. U tom smislu, Čarls Menson nipošto nije bio nekakva čudovišna devijacija unutar hipi pokreta, već njegov logičan vrhunac“, piše Uelbek.

Ako ostanemo na tragu tog kratkog, ali snažnog pasaža iz „Elementarnih čestica“, onda ne bi trebalo da se čudimo fenomenu prisutnom kod mnogih američkih, i ne samo američkih, političara nove generacije, poteklih na tradicijama „dece cveća“.

I kada se neko zapita kako je neko ko je toliko u mladosti verovao u slobodu i jednakost svih ljudi, u zrelom dobu postao osoba koja bombarduje narode širom sveta i ne preza ni od čega da bi postigao cilj, trebalo bi samo da se priseti Čarlsa Mensona i njegovog dela.

Tako je Mensonov kult nastavio da živi, ne samo u ostacima kontrakulture, već i kroz politiku, jer kao sledbenici jedne, u osnovi plemenite ideje, oni nisu ni primetili kada se ona transformisala u nešto monstruozno. A Menson je samo otelotvorenje toga.

Sveštenik uništio bundeve koje su deca ukrasila za Noć veštica pa rasplakao mališane u selu: Objašnjenje zašto je to uradio RAZBESNELO MEŠTANE

Noć veštica nezaobilazna je proslava kojoj se jedni veoma raduju a drugi ipak svim silama suprotstavljaju. U grupu suprotstavljenih definitivno spada jedan sveštenik koji je izlazeći iz crkve, u besu, uništio sve bundeve koje je u blizini video za predstojeću proslavu, te tako “srušio narandžastog sneška” mališanima.Jaromir Smejkal sveštenik iz češkog sela Kurdejova, uništio je izrezbarene bundeve koje su deca pripremila za Noć veštica i tako rasplakao sve klince u selu. Na Fejsbuk stranici sela prošle nedelje su osvanule fotografije uništenih bundeva, ali prvobitno niko nije znao ko je to uradio, sve dok se sam sveštenik nije javio.

“Naša ceremonija bundeva i fenjera protekla je u odličnoj atmosferi punoj dečjeg entuzijazma, a verujemo da su se i odrasli fantastično zabavili dok su gledali oduševljenje u očima mališana.

Verovatno nećemo pronaći dotičnog vandala koji je deci pokvario radost, ali verujemo da čita ovu objavu i da mu je muka od samog sebe”, napisali su meštani na Fejsbuku.

Bes meštana u komentarima rastao je iz dana u dan, sve dok se nije saznalo ko je zapravo počinio ovo delo.

Poslao otvoreno pismo

Sveštenik je nakon besa ogromnog broja meštana poslao otvoreno pismo u kojem se branio kako bi drugačije postupio da je znao da su ukrašavanje bundeve radila deca.

“Izlazeći iz župnog dvora u nedelju uveče ugledao sam brojne simbole sotonske proslave poznatije kao ‘Noć veštica’ koje su bile postavljene ispred naše svetinje. Postupio sam prema svojoj veri i dužnosti oca i zaštitnika dece koja su mi poverena i uklonio te simbole”, napisao je on.

Dodao je i kako smatra da je tradicija Noć veštica začeta u “savremenom paganskom svetu”, kao protivteža katoličkom prazniku Dušnog dana, tvrdi Smejkal, inače sveštenik rimokatoličke crkve svetoga Ivana Krstitelja.

“Međutim, pokušajte da zapamtite da je moja dužnost kao autoriteta i sveštenika da zaštitim decu i porodice od skrivenog zla”, nastavio je.

Zanimljivo, izvinjenje deci uputila je i Brnska biskupija, čiji su predstavnici osudili Smejkalov čin.