Vršnjačko nasilje kao društveni problem-Dr.Darko Laketic

Vršnjačko nasilje je kompleksan društveni problem, koji kada se spozna, uvek izaziva šok i nevericu… Na žalost, prošla su vremena kada je dominantno bilo verbalno nasilje poput zadirkivanja, dobacivanja i uvreda. Možemo reći da danas deca nanose drugoj deci lake i teške telesne povrede, dolazi do seksualnog uznemiravanja a neretko su žrtve i oni koji treba da vaspitavaju i uče decu, njihovi nastavnici. Na žalost, to neželjeno, agresivno ponašanje među decom školskog uzrasta ima potencijal da se ponavlja.

Postoje različiti tipovi vršnjačkog nasilja (verbalno, socijalno, fizičko i takozvano internet ili sajber nasilje – nasilje koje se odvija putem društvenih mreža i internet sajtova.

U analiziranju ovog društvenog problema, krenuo bih od porodice. Svaki roditelj odgovoran je za razvoj svog deteta. I to je činjenica. Ali je i nesporna činjenica da smo svedoci da se institucija porodice unazad  30, 40 godina značajno narušila. Moj utisak je da u ovim vremenima modernog društva sve teže je održati stabilnu porodicu, sa visokim moralnim vrednostima, sa duhovnim napretkom. Razloge možemo tražiti u brzini života, produženoj tranziciji, pa sve do ljudskog otuđenja, moralne destrukcije porodice ali i pogubnog uticaja medija  na vršnjačko nasilje. Ovde čak postoji direktna naučna povezanost između s jedne strane upotrebe medija (u smislu igranja video igara i komunikacije u virtuelnim zajednicama) i vršnjačkog nasilja se druge strane. Još je opasnija situacija gde mediji promovišu kriminalce, antiheroje, nemoralne likove, gde takve osobe daju obrazac ponašanja našoj deci. To se mora hitno rešavati jer takvi idoli vode ka vršnjačkom nasilju u detinjstvu i kriminalizaciji društva u kasnijem periodu. 

I svakako saradnja sa roditeljima je najznačajnija u prevenciji i reakciji obrazovne institucije. Kao što škola mora imati obavezu da na vreme sugeriše roditeljima o ponašanju i uspehu deteta, tako i roditelji imaju obavezu da prepoznaju i prijave svako čudno i neobjašnjivo ponašanje deteta. U toj otvorenoj saradnji ja vidim željeni napredak na polju prevencije.

Ono što smatram obavezom roditelja jeste da kreira porodični ambijent u kome će učiti dete empatiji, samokontroli, toleranciji, razumevanju, poštovanju, duhovnim vrednostima, adekvatnom komunikacijskom stilu, i da na taj način napravi preduslove za normalan psihofizički razvoj deteta. A u čitavom procesu bi morao da ima podršku škole i države. Naravno, ukoliko roditelj nije u stanju da sprovede kontinuirano vaspitanje deteta, realno je očekivati da se kod deteta javi neki od poremećaja u ponašanju. 

Sa druge strane škola čitavim svojim delovanjem u vaspitnoobrazovnom radu ima dominantnu ulogu u preventivnom delovanju kada je u pitanju vršnjačko nasilje. Ne treba posebno potencirati uzrasni period kada je efikasno delovati na smanjenje nasilja kod dece i razvijanje stavova i delovanja prema tome. Svaki uzrasni period sa svojim specifičnostima jeste vreme da se sa učenicima radi po pitanju nasilja, naročito u današnjem društvu kada postoji ekspanzija različitih oblika nasilja.

Škola i nastavnici bi morali da stvaraju klimu tolerancije, prijateljstva, različitosti u stavovima i dijalogu. Gde cilj mora da bude suzbijanje fizičkog ali i verbalnog nasilja.  Stava sam da je neophodno da nastavnici otvoreno u kontinuitetu diskutuju sa učenicima na teme: diskriminacije, stereotipa, predrasude, (ne)tolerancije, govora mržnje i slično. Samo se tako deca mogu naučiti da sarađuju, uvažavaju druge i da uvažavaju različitost. I zato smatram da je jedino dugoročno rešenje za smanjenje vršnjačkog nasilja edukacija. I ona ima smisla isključivo ukoliko bi se sprovodila kao obavezna, među decom i roditeljima. Pri čemu bi deca i roditelji bili obavezni da ispune određeni broj časova na predavanjima tog tipa. Takođe bi bile organizovane posete ustanovama koje se bave decom bez roditeljskog staranja, ustanovama za decu sa posebnim potrebama i svim ostalim ustanovama gde je neophodno da se upozna različitost. I tada bi postojala međusobna interakcija i razgovori sa štićenicima tih ustanova.

Škola bi na taj način preuzela veliki deo odgovornosti u edukaciji dece, naročito od onih roditelja koji možda sami nisu dorasli da vaspitaju dete na adekvatan način, ali i pokazala odgovornost kao institucija od autoriteta.

Paralelno sa edukacijom, mora se insistirati na tome da deca bez problematičnog ponašanja i posebno ona koja pokazuju naznake spornog ponašanja razgovaraju sa dečijim psihologom koji bi po potrebi uključivao i roditelje. Broj obaveznih razgovora treba da daju stručna tela iz te oblasti. Na taj način bi prezentovali brigu o mentalnom zdravlju i zasigurno uticali na smanjenje vršnjačkog nasilja.

Uz sve ovo ostavljam prostora za razmišljanje vezano za novčanu kaznenu politiku i ispitivanje roditeljske podobnosti nakon ponovljenih prestupa gde bi pooštravanjem kriterijuma za ove mere značajno uticali na popravljanje trenutnog statusa.

Kao lekar, ne mogu a da ne primetim i porast vršnjačkog nasilja unazad godinu dana, otkada se nastava vratila u regularne tokove nakon restriktivnih mera u pandemiji. Što se može tumačiti da su pandemija i brojna ograničenja izazvali određene posledice po mentalno zdravlje dece i odraslih. Ali su svakako razlozi ove pojave mnogo dublji i složeniji.

Stoga, pored predloženih rešenja, smatram da striktan nadzor u sprovođenju zakona koji treba da vrši Ministarstvo obrazovanja (uz sprovođenje strategije za smanjenje vršnjačkog nasilja koja bi bila definisana najširom mogućom javnom raspravom), sankcije za odgovorna lica kao i povećanje broja psihologa u školama su jedini put ka smanjenju stepena vršnjačkog nasilja.