Piše: Aleksandra Cvetković, defektolog Centra za nestalu i zlostavljanu decu
Praznici danas često nose snažnu poruku potrošnje, pa se kod dece lako stvara utisak da je njihov smisao u broju i veličini poklona. Ipak, razvojna psihologija jasno pokazuje da preterano fokusiranje na materijalno može da umanji sposobnost deteta da doživi praznike kao vreme zajedništva, emocionalne povezanosti i sigurnosti. Kada praznični period postane niz očekivanja, želja i kupovine, dete zapravo ostaje uskraćeno za najvažnije za iskustva koja grade stabilnost i emocionalnu zrelost.
Simbolika poklona i rizik materijalizma
Deca prirodno traže konkretne simbole, a poklon je najlakše razumljiv vide ga, drže ga, odmah doživljavaju zadovoljstvo. Ako okruženje stalno naglašava vrednost stvari, a ne trenutaka, dete brzo uči da emocije zamenjuje predmetima. Tada se radost meri količinom, a ne kvalitetom odnosa. To može dovesti do povećane frustriranosti, smanjene zahvalnosti i osećaja da nije dovoljno čak i kada ima mnogo. Na duže staze, stalno poređenje sa vršnjacima i očekivanje sve skupljih poklona može narušiti samopouzdanje i stvoriti osećaj nezadovoljstva koji se brzo vraća.
Značaj zajedničkih trenutaka
Deca najduže pamte trenutke u kojima su se osećala viđeno, prihvaćeno i uključeno. Kroz zajedničko kićenje jelke, pripremu kolača, porodične rituale i male zajedničke zadatke, dete gradi osećaj pripadnosti i sigurnosti nešto što nijedan poklon ne može da zameni. Kroz ovakva iskustva razvija i emocionalne kapacitete kao što su zahvalnost, empatija, strpljenje i umerenost. U prazničnom periodu deca posebno upijaju poruke koje dobijaju od odraslih: šta slavimo, šta vrednujemo i oko čega se okupljamo. Ako roditelji i rodbina razgovaraju o zajedništvu, dobroti, brizi o drugima i smislu praznika, deca postaju otvorenija za te vrednosti.
Sreća kroz odnose, ne kroz materijalno
Važno je da odrasli jasno i mirno objasne deci da su pokloni samo jedan, sporedni deo praznika lep, ali ne i najbitniji. Kada odrasli sami usmere pažnju na vreme provedeno zajedno, a ne na kupovinu, deca taj model prirodno prihvataju. Čak i vrlo mala deca mogu da razumeju da je praznik poseban zato što se porodica okuplja, jer se grade uspomene, jer se zajedno stvara nešto lepo. Tako se praznici pretvaraju u emocionalnu vrednost, a ne u spisak želja.
Kada porodica zajedno gradi rituale koji ne zavise od novca, šetnja, pravljenje ukrasa, gledanje filmova, volontiranje ili pomaganje nekome, dete uči da se radost pronalazi u iskustvima, a ne u stvarima. To je snažna zaštita od potrošačkog pritiska kojem će biti izloženo tokom čitavog života.
Zato je važno da odrasli budu svesni da deca ne pamte šta su tačno dobila, već kako su se osećala. Kada im pružimo praznike koji su ispunjeni bliskošću, toplinom i zajedništvom, mi im dajemo nešto mnogo vrednije od bilo kog poklona, model da sreća ne zavisi od stvari, nego od ljudi i odnosa koji ih okružuju.
