MILITARY WATCH:Srbija je skoro kupila ruski sistem PVO S-400: Šta bi to značilo za NATO i zašto je odustala?

Maksimalni domet S-400 puka postavljenih blizu Beograda

Smer vojne modernizacije Srbije već dugo je pitanje bezbednosti koje se ističe u evropskom teatru, budući da se istorija zemlje iz kasnih devedesetih godina prošlog veka, koja obuhvata veliki rat sa NATO savezom i nastavak tenzija sa kosovskim enklavama podržanim od strane Zapada, sukobljava sa njenom aspiracijom da se pridruži Evropskoj uniji i sa značajnim uticajem koji EU ima na njenu ekonomiju. Srbija se izdvaja u Evropi kao jedna od samo dve zemlje, uz Belorusiju, koje su održale bezbednosne veze sa Rusijom u 21. veku, istovremeno se suzdržavajući od prelaska na NATO-standardno vojno delovanje, kako su to učinile zemlje bivšeg Varšavskog pakta, bivše Jugoslavije i čak više naslednih država Sovjetskog Saveza. Međutim, podrška javnog mnjenja prema Rusiji, posebno u istorijskom kontekstu bliske saradnje u bezbednosti i zajedničkih vežbi sa Rusijom i Belorusijom, bila je oslabljena zbog podložnosti Beograda pritiscima Zapada. Iako je Srbija nastavila da modernizuje svoje kopnene snage ruskim naoružanjem, uključujući polovne tenkove T-72MS, pitanje njenih borbenih aviona i sistema protivvazdušne odbrane bilo je posebno osetljivo zbog nedavne istorijske memorije zemlje o intenzivnom bombardovanju od strane NATO-a – kao i zbog sećanja na gubitke Zapada tokom tog procesa, uključujući dva nevidljiva lovca.

Srbija je počela da modernizuje svoje sisteme protivvazdušne odbrane krajem 2010-ih godina nabavkom lovaca MiG-29 koje je dobila kao pomoć od Rusije i Belorusije, a zatim i ruskog sistema kratkog dometa za borbu protivvazdušne odbrane Pantsir-S koji je isporučen 2020. godine. MiG-ovi su modernizovani na standard MiG-29SE, i zajedno sa avionima koje je Jugoslavija dobila od Sovjetskog Saveza tokom 1980-ih, njihov broj je porastao na 14 aviona. Budući da se očekuje da srpska borbenava avijacija neće predstavljati ozbiljan izazov u slučaju budućeg konflikta oko Kosova, zbog veoma malog broja aviona, njena sposobnost da simetrično odbrani svoj vazdušni prostor korišćenjem mobilnih PVO sistema na zemlji postalo je posebno važno pitanje. Zato je bilo od velikog značaja što se izveštavalo da Srbija razmatra nabavku najmoćnijeg sistema koji koristi Rusko ratno vazduhoplovstvo, S-400. Spekulacije o mogućoj nabavci kulminirale su u neviđenom raspoređivanju ruskih S-400 na teritoriji Srbije tokom oktobra 2019. godine za vreme vežbi. S-400 čini osnovu sposobnosti PVO ruskih i beloruskih vazduhoplovnih snaga, a u ruskom ratnom vazduhoplovstvu se koristi više od 60 pukovnija, sa proizvodnjom koja je dovoljna da opremi nekoliko bataljona godišnje.

S-400 je raspoređen na bazi Batajnica izvan srpske prestonice Beograda tokom vežbi Slavic Shield 2019, o kojima je izvestilo Ministarstvo odbrane Srbije, navodeći “upotrebu zajedničke [borbene] grupe… u odbrani… od izviđanja i napada neprijatelja”. Ministarstvo je takođe dodalo da će takve vežbe protivvazdušne odbrane biti održavane redovno, a vežbe su usmerene na povećanje interoperabilnosti ruskih i srpskih vazduhoplovnih snaga. Ove vežbe su pratila poseta ruskog predsednika Vladimira Putina Beogradu u januaru te godine. Na tim vežbama, 14 srpskih aviona je simuliralo napade protivnika, pri čemu su svi oni oboreni za tri minuta od strane sistema S-400, koji je za to ispalio 26 raketa – manje od uobičajene dve rakete za svaki cilj. S obzirom na to da je S-400 projektovan da se bori protiv naprednih aviona pete generacije, već je dugo poznato da pruža izuzetnu superiornost nad avionima četvrte generacije poput MiG-29. Tokom vežbi, predsednik Srbije Aleksandar Vučić pregledao je S-400 sisteme i izrazio nameru svoje zemlje da nabavi te sisteme ukoliko se obezbede sredstva za to

Baterija raketa iz sistema PVO S-400

S-400 se smatrao optimalnim za odbrambene potrebe Srbije, ali i za potrebe Rusije, zbog kombinacije visoke borbenosti i veoma niskih troškova životnog ciklusa u poređenju sa sličnim sposobnostima vazdušne odbrane koje pružaju avioni. To je bilo zbog znatno manjih operativnih troškova i potreba za održavanjem. Sistem je bio izuzetno pokretan i kompaktan, što ga je učinilo znatno težim za neutralizaciju u poređenju sa lovačkim avionima koji zahtevaju fiksna aerodromska uporišta za svoje delovanje. Iako su srpski MiG-29 avioni među najboljim lovcima na svetu za korišćenje improvizovanih “gerilskih aerodroma” sa malo pripreme, S-400 koristi više radara koji rade u dopunjujućim talasnim opsezima kako bi obezbedio veoma visok stepen situacione svesti, uključujući i protiv nevidljivih ciljeva. Sistem je razvijen s ciljem da se suoči sa nevidljivim avionima poput F-22 i bombarderima B-2. S-400 koristi više od pola desetine klasa dopunjujućih raketa zemlja-vazduh, uključujući i 40N6 sa dometom od 400 km – što je otprilike dvostruko više u poređenju sa sličnim zapadnim sredstvima protivvazdušne odbrane. Ovi sistemi bi stoga značajno promenili potrebe Srbije u oblasti odbrane.

Budžet Srbije za odbranu od oko 1,1 milijardu dolara učinio je nabavku S-400 izazovnom, jer je jedna pukovnija koštala oko 500 miliona dolara, što bi potrošilo ceo budžet za nabavke u narednih nekoliko godina. Zbog toga se široko izveštavalo da srpske vlasti razmatraju kupovinu pukovnije putem dugoročnog kreditnog sporazuma sa Rusijom. Međutim, pitanje troškova zaobilazilo se zbog pritiska Evropske unije koja je koristila pridruživanje EU kao polugu, i pretnje Sjedinjenih Država da uvedu ekonomske sankcije, kako bi odvratili zemlju od zaključivanja sporazuma. Uskoro nakon što je predsednik Vučić izjavio nameru Beograda da nabavi S-400, specijalni predstavnik SAD za Zapadni Balkan, Metju Palmer, upozorio je da će odgovor Vašingtona biti sankcije, s obzirom da su Sjedinjene Države od 2017. godine pretile sankcijama svim značajnim kupcima ruskog vojnog naoružanja u skladu sa Zakonom o suprotstavljanju američkim protivnicima putem sankcija (CAATSA). Kao odgovor na to, Vučić je izjavio 6. novembra 2019. godine da njegova vlada nema nameru da kupi te sisteme.

Iako je osnovni cilj CAATSA bio da uskrati ruskom sektoru odbrane prihode i poveća tržišni udeo proizvođača zapadne odbrane, postojali su i ključni strateški razlozi za sprečavanje Srbije da unapredi svoju mrežu protivvazdušne odbrane koristeći ruski vojno-opremljen sistem. Za razliku od Turske, koja je takođe nabavila S-400, interoperabilnost Srbije sa ruskim snagama i korišćenje potpuno kompatibilne mreže protivvazdušne odbrane značilo je da bi S-400 u jugoistočnoj Evropi mogao pružiti podatke za ciljanje i povećati situacionu svest ruske vojno-vazdušne snage, s obzirom na to da ima domet otkrivanja od 600 km, što bi bilo posebno značajno. To bi ograničilo i mogućnosti Zapada za vojne akcije protiv same Srbije ukoliko bi tenzije porasle oko Kosova ili drugih pitanja.

Iako je potvrdio da Srbija neće nabaviti S-400, Vučić je detaljno objasnio prednosti ovog sistema i nazvao ga “impresivnim oružjem”: “Kada imate takvo oružje, niko vas neće napasti. Ni američki ni drugi piloti ne lete tamo gde su S-400 u operaciji: izraelski piloti takođe ne lete ni iznad Turske ni Sirije, osim na Golanskoj visoravni. Naša avijacija je snažnija nego ikad. Ojačaćemo PVO sistemima Pantsir i drugim stvarima koje nisu na listi sankcija.” Iako je Srbija i dalje bila pod snažnim pritiskom Zapada da izbegne nabavku sistema protivvazdušne odbrane iz zemalja koje nisu članice NATO-a ili orijentisane prema NATO-u, ipak je, uprkos značajnoj kritici Amerike i Evrope, kupila kineski sistem HQ-22 krajem 2020. godine. Ovi sistemi su isporučeni putem kineskih teških transportnih aviona Y-20 u aprilu 2022. godine, a neki izveštaji su nagađali da je raspored isporuke ubrzan kako bi se ojačala odbrana Beograda u vreme visokih tenzija tokom rusko-ukrajinskog rata.

HQ-22 nije bio kineski ekvivalent sistema S-400, budući da ima kraći domet i više se oslanja na mobilnost, ali je i dalje bio izuzetno moćno oružje sa elektronikom i senzorima koji su bili na nivou ili čak ispred sofisticiranosti S-400. Iako nije pružio srpskom ratnom vazduhoplovstvu isti nivo situacione svesti protiv nevidljivih aviona ili hipersoničnih raketa, niti sposobnost da se angažuju avioni izvan vazdušnog prostora Srbije kao što to čini S-400, njegova nabavka je i dalje revolucionisala sposobnosti zemlje u vazduhoplovnom ratovanju, čime je postao izuzetno važan deo ratnog vazduhoplovstva. Njegova nabavka potencijalno je omogućila i da se koristi kao visoko dopunsko sredstvo S-400, ukoliko bi se političke okolnosti promenile i ukoliko bi se nabavio sistem sa većim dometom.

Srbija je služila kao primer jedne od više država koje su, od 1990-ih godina, podložene pretnjama Zapada političkim i ekonomskim reakcijama da izbegnu nabavku vrhunskih oružanih sistema iz Rusije. Drugi primeri uključuju odluku Južne Koreje da ne nabavi sisteme PVO S-300 ili lovce MiG-29 tokom devedesetih godina, odluku Tajlanda da ne nabavi tenkove T-90 tokom 2000-ih i prekid indonezijske narudžbe lovačkih aviona Su-35 tokom 2010-ih, kao i desetine drugih slučajeva.

Ovaj tekst ukazuje na izazove i složenosti koje su uključene u donošenje odluka o nabavci vojne opreme i sistemau zemljama koje su u međunarodnim političkim i bezbednosnim okvirima. Odluke o nabavci oružja često su podložne geopolitičkim pritiscima i posledicama, a zemlje moraju pažljivo balansirati svoje bezbednosne interese sa potrebom za očuvanjem dobrih odnosa sa međunarodnom zajednicom.