Једнородитељске породице у савременом друштву су честа појава, истраживања кажу да Између 1/3 и ¼ свих породица у свету чине једнородитељске породице. Овај тип породица има више захтева када је васпитање деце у питању, за разлику од потпуних породица јер се суочавају са различитим тешкоћама које се у потпуним породицама лакше превазилазе. Проблеми родитељства повезани су са одсуством другог родитеља са којим би се делиле родитељске одговорности, као и обавезе око домаћинства, финансија, слободног времена родитеља и сл. Бити самохрани родитељ је најчешће стресно и тешко, они се сусрећу са више проблема одједном, од којих су неки очекивани, а неки не. У нашој пракси препознајемо да клијенти, који су самохрани родитељи, постављају питање хоће ли бити опуштени и имати осећај контроле над сопственим животом.
Најчешће проблеме једнородитељских породица чини тешка економска ситуација у којој су се нашли. Самохрани родитељи спадају у тешко запошљиву групу јер послодавци знају да имају повећане потребе и тешко усклађују радну и породичну улогу, па се зато често и не одлучују на њихово запошљавање. Поред економске нестабилности ту су и проблеми бриге за децу, мањак слободног времена које родитељ и дете могу заједно да проведу, али и мањак слободног времена које родитељ може да издвоји за себе, што често има за последицу емоционалну исцрпљеност. Последице развода и недовољно ангажовање другог родитеља у одрастању детета, проблеми настали због родитељеве нове везе са новим партнер(к)ом, као и нарушавање односа у проширеној породици, стварају додатне потешкоће у функционисању самохраног родитеља. Са друге стране, изостаје подршка друштва у функцонисању једнородитељских породица јер програми подршке нису прилагођени њиховим потребама. Самохрани родитељи понекада, у претераном покушају да своје дете заштите, постају превише брижни и заштитнички оријентисани. Не виде своје дете реално, не препознају развојне фазе, тешко успостављају границе пожељног понашања, склони су претераном повлађивању и попуштању.
И поред ових тешкоћа за самохране родитеље је важно да нађу начин како да се најбоље брину о својој деци, али и о себи. Родитељство је стресно без обзира да ли учествују оба или само један родитељ у васпитању детета. Важно је да самохрани родитељи прихвате да је одређена количина стреса увек део родитељства, и да стрес виде као део животне фазе у којој се налазе, а не као препреку која их додатно исцрпљује.
Важно је знати да једнородитељске породице нужно немају за последицу негативне ефекте на раст и развој детета („недостајала му је очинска фигура, зато не поштује ауторитет“). Развој детета зависи од односа који успоставља са родитељем без обзира да ли су укључена оба родитеља или само један. Деца из једнородитељских породица могу да остварују блиске односе са другима, партнерске односе, да имају висока постигнућа у образовању и касније каријери једнако као и деца из потпуних породица.
Слободно време које родитељ проводи са дететом али и слободно време родитеља у којем задовољава своје потребе, такође је један фактор који може позитивно или негативно утицати на родитељство. Родитељ који је оптерећен разним пословима (посао, домаћинство и сл.) може бити исцрпљен како физички тако и психички и емоционално. Да би превазишли ове тешкоће родитељима је важно да се организују тако што ће одмерити који су приоритети у функцонисању њихове породице и у складу са тим планирати своје обавезе и активности у којима учествују и родитељи и деца.
Задовољан родитељ је добар родитељ
