Piše: Vladimir Paunović, socijalni radnik Centra za nestalu i zlostavljanu decu
U moru današnjih dešavanja, retko kada imamo priliku da čujemo nešto što nam zaista vrati osećaj da neke naizgled nemoguće priče na kraju ipak mogu biti istinite. Registar nestalih lica nije nastao iz pozitivnih osećanja. Nastao je iz tuge u srcu, sačinjen od čežnje za dragim, a postoji zahvaljujući istrajnosti jedne organizacije koja želi da ukaže ljudima da među nama postoje oni koji su iz različitih razloga – voljno ili nevoljno – odlučili da odu od svog dotadašnjeg života.
Razlozi nestanka su različiti: bolest, starost, mladost, dugovanja, težak život, strah, otmica, smrt. Svaka osoba koja se nalazi u našem registru ima svoju priču koja stoji iza njenog nestanka. Nažalost, veliki broj tih priča završava se na način koji u nama otvara mnoštvo pitanja i različitih nagađanja.
Međutim, u moru ne tako lepih priča, pojavi se i poneka koja ljudima vraća nadu.To je upravo priča o jednom gospodinu koji je punih godinu dana bio na našem registru, bez saznanja njegovih najbližih gde se nalazi.
Reč je o Dejanu Iliću, zvanom Rosi, iz Zemuna, koji je nestao tokom avgusta 2024. godine. Sa njim smo obavili razgovor u nesvakidašnjem prirodnom ambijentu, podno jedne planine, gde je odlučio da nastavi svoj život uprkos brojnim problemima sa kojima se tokom života suočavao.
Dejan je pre nestanka živeo manje-više kao i većina građana ove zemlje – radio je, zarađivao i nosio se sa svojim problemima, koje je do tada uspevao samostalno da rešava. A onda se, u određenom trenutku, bez sećanja na to šta se zapravo desilo, našao na levoj obali Dunava, na potezu ispod Pupinovog mosta, gde će gotovo narednih godinu dana provesti u nekoj vrsti samoće – asketskog, isposničkog života, potpuno se izolujući od spoljašnjeg sveta.
Tokom tog perioda Dejan je živeo van tokova svakodnevnih dešavanja. Ta obala, iako na korak do civilizacije i svega nekoliko kilometara od mesta gde je ranije živeo, njemu se činila kao najudaljenije mesto na svetu od njegovog prethodnog života.
Dejan nije imao lak život. Od momenta rođenja, život mu je postavljao visoke prepreke koje je morao da prelazi. Kao prvorođeni sin u porodici, postao je „crna ovca” zbog iščašenja kukova, stanja sa kojim je rođen, a zbog čega je dobar deo detinjstva proveo u bolnici. Tek nakon brojnih operacija uspeo je da prohoda u sedmoj godini, kada, po njegovim rečima, njegovo detinjstvo tek počinje.
U porodici, međutim, nije imao pravu podršku. Tokom detinjstva imao je različite probleme sa članovima porodice, ali je uspevao da funkcioniše, da stvori krug ljudi do kojih mu je stalo i kojima je stalo do njega.
Pitanje zašto ljudi nestaju i koji su to razlozi koji nateraju čoveka da ostavi sve iza sebe i odluči da potpuno izađe iz života onih koji ga poznaju – pitanje je kojim se naš registar bavi. I upravo smo to pitanje postavili i Dejanu. Nažalost, nismo dobili jasan odgovor.
Dejan nam je rekao da postoji velika praznina u njegovom sećanju – od momenta kada je bio u svom stanu, do trenutka kada se osvestio ispod Zemunskog mosta.
Postavlja se, međutim, još jedno pitanje: zašto se tada nije vratio kući? Zbog čega je ipak odlučio da nestane na godinu dana? To jeste bila njegova svesna odluka – odluka doneta u trenutku kada je shvatio da ga iza mosta ne čeka ništa.
Tu se nazire i odgovor. Svet u kome je živeo jednostavno ga je izbacio. Za njega nije bilo mesta, ili ga je bilo premalo, u životima njegove porodice, u kojoj je dobar deo života bio skrajnut zbog svojih nedostataka, a za koje nije bio kriv.
Za veliki broj ljudi koji svakodnevno nestaju, odlazak se čini kao jedino rešenje jer sebe vide kao problem. Naše društvo funkcioniše po principu osuđivanja i preteranog individualizovanja odgovornosti, pa na taj način sistem i zajednica štite sebe i svoje premise. Ljudi koji nestaju najčešće imaju unutrašnje borbe i probleme zbog kojih iznutra vrište, ali ih niko ne čuje.
Upravo je to razlog zbog kog se Dejan odlučio da ostane na drugoj obali Dunava. Jer preko puta nije mogao da pronađe ono što mu je bilo potrebno – neku vrstu spokoja. Na toj praznoj obali nije imao krov nad glavom, ali je imao slobodu kojoj svi u životu težimo. Tamo, tako blizu, a opet nikada dalje od civilizacije, vladaju posebna pravila i zakoni na koje su ljudi „s ove strane” potpuno zaboravili.
Na obali koju je Dejan izabrao nije bilo buke saobraćaja, već mir i tišina. Dan je bio duži, a vreme mnogo sporije. Pravila modernog sveta ovde nisu imala nikakav uticaj. Tu je po prvi put pronašao i iskrene prijatelje – dva psa lutalice koje je udomio i na taj način spasao, a sa njima je proveo najveći deo vremena svog „nestanka”.
Kavez modernog života u kome živimo jedan je od razloga zašto danas nikada u istoriji nije bilo više različitih psiholoških i psihijatrijskih poremećaja, zbog kojih se ljudi odlučuju da nestanu. Za mnoge od njih to je, nažalost, konačna odluka.
Upravo zato, svi mi, i kao pojedinci i kao društvo, moramo biti svesni da pored nas žive ljudi koji imaju svoje probleme; da čovek nije sam i da nije uvek lično odgovoran za svaku grešku koju napravi tokom života. Veliki deo odgovornosti nosi i društveni kontekst u kome živimo.
Dejan se, posle godinu dana, javio svojoj porodici, ali je svoj život nastavio slično kao i tokom perioda nestanka – sada malo organizovanije i sa krovom nad glavom, ali, suštinski, u miru sa samim sobom.
Ipak, mnogi ljudi poput Dejana odlučuju se na drugačije korake i metode. Zato, za kraj, šaljemo nešto drugačiju poruku od one koju inače nosi Registar nestalih: moramo svi raditi na tome ne samo da nestali ne postanu nevidljivi, već i da nevidljivi ne postanu nestali.
