Zaštita dece žrtava i svedoka krivičnih dela; uzimanje iskaza/forenzički intervju sa detetom
Piše: Nada Šarac, specijalni pedagog i član Saveta Centra za nestalu i zlostavljanu decu
Deca svedoci i/ili žrtve nasilja, zlostavljanja ili zanemarivanja su posebno osetljiva grupacija, a rad sa njima je delikatan i zahtevan iz više razloga. Pre svega, sam uzrast je nešto što dodatno usložnjava situaciju jer uključuje rad i sa decom mlađeg kalendarskog uzrasta, pa i sasvim malom decom. Dalje, u pitanju su deca koja su bila izložena traumatičnim iskustvima, često od strane najbližih. Takva decu su, po pravilu, zbunjena, zaplašena, konfuzna i zatvorena. Manifestuju strah koji uključuje i strah od kažnjavanja ako otkriju tajnu, strah da im odrasli neće verovati, strah da će biti optuženi kako su sami krivi za sve što im se desilo i strah da će biti napušteni i odbačeni od svoje porodice. Uz strah je najčešće paralelno prisutno, pored krivice, osećanje srama zbog svega što su doživeli. Razgovor sa detetom radi prikupljanja dokaza o eventualnom zlostavljanju praćen je dodatnim stresom za dete, odnosno stalno prisutnim rizikom i mogućnošću tzv. sekundarne viktimizacije. Važno je imati na umu da kvalitet, validnost i pouzdanost prikupljenih podataka mnogo zavise od znanja i veština ispitivača.
Forenzički intervju – ključne karakteristike
Prikupljanje, obrada i razmena relevantnih informacija u osnovi je svake struke, a intervju predstavlja jednu od ključnih metoda u radu stručnjaka mnogih profila.
Brojne su definicije intervjua i najčešće se određuje kao razgovor koji ima poseban profesionalni cilj, a odvija se između osoba sa međusobno komplementarnim ulogama. Razgovor je svakako najprirodniji i najspontaniji način uspostavljanja profesionalnog odnosa između stručnjaka i osobe sa kojom stručnjak radi. Posebno je zastupljen i važan za stručnjake tzv. pomažućih profesija, koji po prirodi svog posla stupaju u neposredni kontakt sa ljudima u nevolji.
Postoji više vrsta intervjua i oni se međusobno razlikiju prema temi ili problemu koji se razmatra, vrsti informacija koje se traže, načinu prikupljanja informacija, cilju kome se teži i strategiji koju intervjuer primenjuje da bi ostvario postavljeni cilj. Ciljevi se ostvaruju isključivo uz puno poštovanje etičkih i profesionalnih standarda određene struke.
U mnogim aspektima intervjuisanje dece se razlikuje od intervjuisanja odraslih. Po pravilu, što je dete mlađe to su i razlike izraženije i veće. U detinjstvu i mladosti se dešavaju intenzivne i dinamične promene na fizičkom, psihološkom i socijalnom planu. Zbog toga intervjuer mora dobro da poznaje i razume razvojne karakteristike dece i da ima fleksibilan stav, odnosno da ume da im se prilagodi. Dobro razumevanje intervjuisanog deteta predstavlja preduslov za ostvarivanje profesionalnih ciljeva i zadataka. Ne treba zaboraviti da za dete, posebno mlađeg uzrasta, komunikacija sa nepoznatim odraslim osobama nije uobičajena, a kultorološki gledano, nije ni poželjna. Sve situacije u kojima im se postavljaju pitanja, vrše ispitivanja i preslišavanja, čak i od strane poznate odrasle osobe sa autoritetom, kod deteta mogu izazvati strepnju i bojazan da neće odgovoriti na zadatak i očekivanja odrasle osobe („Da li sam nešto pogrešno rekao/la”; „Šta ako me sada ocenjuju” i sl.). Zbog svega rečenog, ono što možda najviše razlikuje intervjuisanja dece od intervjuisanja odraslih jeste stil intervjuisanja, koji po prirodi stvari mora da bude angažovaniji, odnosno fleksibilniji kako bi bio primeren posebnosti konkretnog deteta.
Brojni su razlozi za intervjuisanje dece, a mi ćemo se fokusirati na onaj intervju kome je osnovna svrha i cilj obezbeđivanje validnog dokaznog materijala za potrebe vođenja sudskog postupka. Ovakav inervju se naziva forenzički intervju. To je specifična forma intervjua, a njegove osobenosti se ispoljavaju u svim ključnim karateristikama intervjua, kao što je cilj kome služi, priroda odnosa između intervjuera i intervjuisanog, strategijama koje se koriste i temama o kojima se raspravlja. Razmotrićemo svaki od ovih elemenata.
Definicija forenzičkog intervjua:
„Forenzički intervju je formalan, planirani intervju sa detetom, vođen od strane posebno obučenog i kompetentog stručnjaka u svrhu pribavljanja detetovog iskaza o slučaju koji zahteva istragu (utvrđivanja verovatnoće da se slučaj zlostavljanja stvarno dogodio), kao i radi utvrđivanja okolnosti događaja, procene posledica i prikupljanja dokaznog materijala za dalji krivičnopravni postupak” (Stakić: 2011).
Cilj forenzičkog intervjua nije terapijski. Tokom intervjua s detetom se ne govori o njegovim traumama, osećanjima i bolnim iskustvima, već isključivo o događaju i detaljima koji su vezani za događaj kome je dete svedok. To može biti teško i izazovno za stručnjaka jer rad sa decom, posebno onom koja su zlostavljana, može i kod stručnjaka izazvati jake emocionalne reakcije od kojih su najučestaliji osećaj užasa, gađenja, ljutnje i straha. Ta osećanja se pojačavaju ukoliko su zlostavljači iz kruga detetu bliskih osoba, a često to jesu roditelji ili druge bliske osobe iz porodice deteta. S jedne strane, stručnjak se suočava sa jakim emocijama prema detetu, saoseća s njegovom teškom situacijom i ima potrebu da ga zaštiti, a sa druge se strane suočava sa besom, osuđivanjem i gađenjem prema osobama koje zlostavljaju decu. Deca, a posebno traumatizovana, mogu prepoznati ta osećanja kod intervjuera, a jedna od reakcija na to može biti potpuno zatvaranje deteta i odbijanje da bilo šta kaže o događaju. Važno je da intervjuer osvesti osećanja koje ima u vezi sa slučajem i da bude spreman da kontroliše svoje reakcije tokom intervjua.
Zadatak je stručnjaka koji sprovodi forenzični intervju da dobije izjavu deteta na objektivan i neutralan način, ali da istovremeno uvaži iskustvo, emocionalne i razvojne posebnosti svakog deteta. Stoga je forenzički intervju dizajniran tako da savlada sve navedene prepreke i, uprkos svim posebnostima, bude isključivo usmeren ka prikupljanju čvrstih dokaza za pokretanje sudskog postupka, donošenje odluka u sudskom postupku i sankcionisanju počinitelja, a sa krajnjim ciljem zaštite interesa i prava deteta.
S obzirom na to da je osnovna svrha forenzičkog intervjua prikupljanje činjenica, odnosno dokaza o postojanju krivičnog dela, stručnjak koji ga sprovodi trebalo bi da se fokusira na utvrđivanje što preciznijih podataka o tome šta je dete koje je bilo žrtva ili svedok krivičnog dela videlo, kakav je bio tok događaja, da li je poznat identitet onih koji su u tom događaju učestvovali i slično. Da bi se detetu pružila podrška u rekonstruisanju, za njega najčešće traumatičnog događaja, u okviru forenzičkog intervjua su se razvile posebne strategije usmerene na obezbeđivanje što veće pouzdanosti i validnosti detetovih iskaza. To zahteva da intervjuer uvek nastoji da ostvari neku vrstu ravnoteže i balansa između potreba krivičnog postupka i trajne dobrobiti za dete. On usmerava tok razgovora, ali mora izbegavati interpretacije, sugestije i direktive, kako bi detetov iskaz bio što spontaniji i autentičniji. U slučajevima sumnje na zlostavljanje, nameće se potreba za dodatnim oprezom. Forenzički intervju treba sprovoditi postupno, tako što se najpre testira hipoteza o eventualnom zlostavljanju, pa se tek nakon toga traže dokazi da se zlostavljanje stvarno dogodilo. U toku intervjua ni jednog trenutka se ne smeju zanemariti detetove potrebe i mogućnosti i sačuvati njegov najbolji interes.
Istraživački napori u poslednje vreme se kreću u pravcu iznalaženja najdelotvornijih strategija da se :
- smanji stepen stresa kroz koji dete prolazi tokom forenzičkog intervjua
- da se prevenira rizik od sekundarne viktimizacije
- da se unapredi kvalitet prisećanja na ono što se dogodilo
- da se što više eliminisu faktori koji mogu uticati na istinitost i verodstojnost iskaza dobijenog od deteta
- da se uvedu oni elementi koji doprinose unapređenju spremnosti deteta na saradnju i davanje pouzdanog iskaza
Međutim, stručnjake koji se bave ovom problematikom još uvek muče mnoga otvorena pitanja koja su povezana sa situacijama kada deca svedoče o slučajevima zlostavljanja. Između ostalog je i pitanje do koje mere i pod kojim uslovima je dete u stanju da obezbedi validan i pouzdan iskaz o eventualnom zlostavljanju, odnosno šta sve može da ugrozi validnost dečijeg iskaza i njegovu prihvatljivost kao dokaznog materijala u sudskom postupku.
