Влада Србије донела одлуку о слободном кретању свих возила са простора КиМ

Влада Србија донела је данас одлуку да се омогући слобода кретања свим возилима са Косова и Метохије, изјавио је директор Канцеларије за КиМ Петар Петковић.

Петковић је нагласио да ће на свим граничним и административним прелазима бити постављен дисклејмер.

”Омогућавање учешћа у саобраћају на путевима свих возила која су регистрована од стране Привремених институција самоуправе у Приштини врши се искључиво из практичних разлога, ради олакшавања положаја појединаца и омогућавања њихове слободе кретања и не може се тумачити као признавање једнострано проглашене независности  такозваног Косова, не прејудицира одређивање коначног статуса и не може се тумачити као пристанак Београда на одступање од права гарантованих Резолуцијом Савета безбедности Уједињених нација 1244″, наводи се у тексту дисклејмера.

Одлука ће се примењивати од 1. јануара.

Петковић је додао да су на овај начин заштитили права нашег народа на КиМ и омогућили слободу кретања.

Приштина српску цркву прогласила католичком

Без одобрења СПЦ привремене приштинске институције започеле „обнову” храма у селу Горње Винарце у јужној Митровици

Православна богомоља у Горњем Винарцу постоји од 14. века, када су ту живели Срби

Министарство културе осудило је јуче проглашавање православне цркве у Горњим Винарцима на Косову и Метохији за „католичку”, од стране привремених институција у Приштини. „То показује да циљ није само присвајање културног наслеђа, његово преотимање и уграђивање у темеље лажне државности, већ пре свега брисање трагова свега што је српско”, саопштила је прес-служба Министарства културе. Истовремено, како је наведено, реч је не само о фалсификовању културног порекла, што је „чест случај у пројектима Приштине и такозваног министарства културе Косова, већ и о физичком насиљу, имајући у виду да приштинске привремене институције самоуправе изводе радове на тој православној цркви без консултација са Епархијом рашко-призренском”.

„Ово је још један вид насиља којем је изложен српски народ на КиМ, српске светиње и културно наслеђе, у мржњи према српском идентитету, уз гажење свих цивилизацијских и културних вредности. Скрнављење свега што је српско увек је имало исти циљ – да сејањем страха уклони и српски народ и трагове његовог постојања са простора Косова и Метохије, колевке његове државности и културе. Наравно, на том путу безумног уништавања вековна културна и верска баштина увек је била мета разарања, као непремостива препрека покушаја да се затру корени српског порекла на Космету”, саопштило је Министарство културе.

Наиме, Епархија рашко-призренска саопштила је прекјуче да је министарство културе Косова без одобрења Српске православне цркве (СПЦ) започело „обнову” православне цркве у селу Горње Винарце у јужној Митровици.

„У својој кампањи присвајања материјалне и духовне баштине СПЦ, министарство културе из Приштине је самоиницијативно започело ’обнову’ православне цркве у селу Горње Винарце, седам километара од Митровице, на северној страни реке Ибра”, наведено је на фејсбук страници града Митровице, чије је наводе пренела Епархија рашко-призренска. Поред тога, како су указали, што није контактирало СПЦ око обнове овог објекта, Приштина је отишла и корак даље и прогласила ову цркву „католичком”, у очигледној намери да присвоји баштину СПЦ.

Како су додали, црква је под именом „католичка црква у Горњем Винарцу” уврштена у списак „споменика под заштитом министарства културе”.

„У тексту на интернету који се позива на изворе из министарства помиње се да је поправљен кров од камених плоча, урађен тротоар и да је црква изнутра омалтерисана, а фотографије показују да су стављена привремена врата. Пред црквом је постављен знак министарства културе Косова, где се помиње опет назив ’католичка црква у Винарцу’ и наводе две фирме која обављају радове, који су, како се тврди, при крају”, додали су из епархије.

Истакли су да православна црква у Горњем Винарцу постоји још од 14. века, те да је село тада било чисто српско, са 15 српских домова, што је забележено и у турском попису.

„Након протеривања српског становништва, црква у Горњем Винарцу је оскрнављена, запаљена, исписана графитима, а улазна врата су поломљена. Нажалост, то је стање многих наших цркава које су у току рата 1998-1999. године оштетили или уништили албански екстремисти”, нагласили су из епархије.

Епархија рашко-призренска ће, како су указали, поводом овог најновијег инцидента обавестити међународне представнике, организације које се баве верским правима и заштитом културне баштине.

„Наша епархија се не противи обнови својих светиња, од којих још многе које су уништили албански екстремисти 1998-1999 и даље стоје у рушевинама, али се оштро противи коришћењу наводне обнове ради преузимања српске културне баштине и мењања идентитета у циљу историјског ревизионизма. Зато је обнова порушених српских цркава након Мартовског погрома рађена под надзором Савета Европе, који је гарантовао заштиту права СПЦ”, додали су.

МИНИСТАРСТВО културе осуђује проглашавање православне цркве у Горњим Винарцима на Косову и Mетохији за „католичку“, од стране Привремених институција у Приштини, што показује да циљ није само присвајање културног наслеђа, његово преотимање и уграђивање у темеље лажне државности, већ пре свега брисање трагова свега што је српско.

Истовремено, реч је не само о фалсификовању културног порекла, што је чест случај у пројектима Приштине и “такозваног Министарства културе Косова”, већ и о физичком насиљу, имајући у виду да приштинске привремене институције самоуправе изводе радове на тој православној цркви без консултација са Епархијом рашко-призренском.

Ово је још један вид насиља којем је изложен српски народ на Косову и Метохији, српске светиње и културно наслеђе, у мржњи према српском идентитету, уз гажење свих цивилизацијских и културних вредности. Скрнављење свега што је српско увек је имало исти циљ, да сејањем страха уклони и српски народ и трагове његовог постојања са простора Косова и Метохије, колевке његове државности и културе. Наравно, на том путу безумног уништавања вековна културна и верска баштина увек је била мета разарања, као непремостива препрека покушаја да се затру корени српског порекла на Косову и Метохији.

Курти у затворима држи 78 српских заточеника

Хапшења су планирана и спроводе се систематски, с намером да се становништво застраши, да неки напусте ово подручје, а да неки одустану од повратка, каже адвокат Љубомир Пантовић

Косовска Митровица – Готово да не прође дан а да премијер привремених институција у Приштини Албин Курти не изнесе нову претњу или не предузме насилну акцију усмерену ка Србима на Косову и Метохији. Уз најновије упаде његове тзв. полиције у комплекс „Рајска бања” у Бањској и друге локације на северу Космета, констатовао је и „да има врло мало оптужница за безброј злочина почињених над грађанима, уставним и правним поретком, територијалним интегритетом у 2022. и 2023. години”. Таква најава додатно је забринула српски народ, нарочито јер је Курти на овај начин поручио да су недавно „стопирани” спискови на којима су имена 60 Срба који се терете за „подривање уставног поретка”, односно који су били на барикадама у децембру прошле године на Јарињу, Брњаку, али и на целом северу, поново – активирани. И све то упркос гаранцијама Запада да неће бити хапшења због постављања барикада, након чега је српски народ и пристао да прекине овај вид протеста.

Курти је поменуо и „да постоје информације о томе шта се дешавало годинама уназад, годинама када смо имали барикаде”. „Чак и када је било хапшења и оптужница, било је пуштања у кућни притвор, било је третмана који нису обесхрабрили криминалце”, устврдио је премијер из Приштине. Цело излагање Куртија, које је пренео албански „Репортери”, односило се на север Космета, што је, по свему судећи, истог дана довело до поновног активирања списка са именима Срба са севера, а један од њихових представника је, како незванично сазнајемо, већ морао да да изјаву у полицијској станици у Косовској Митровици. Према незваничним информацијама, позив је уручен још једном од представника Срба. Наиме, у првој половини децембра полиција је почела да позива на „информативне разговоре”, а убрзо су „подигнуте четири оптужнице за лица” која се налазе на списку, од којих су нека већ у притвору.

Испоставило се да је једно од лица и Милун Миленковић Луне, истакнути спортски радник из Косовске Митровице, који је брутално ухапшен у центру града од стране припадника специјалне јединице косовске полиције Росу, али и агената у цивилу. Они су на грађане који су се затекли у близини прскали бибер-спреј, али су их и држали на обарачу пушака и пиштоља. Ово је један од најбруталнијих примера насилних акција Куртија на северу. Тачно је годину дана како се устремио на Србе, али и на територију овог дела КиМ. Осим што уз помоћ специјалних милитаризованих јединица косовске полиције упада у објекте које је градила Република Србија попут „Рајске бање”, отимачине српских имања, односно приватне имовине, као у селу Банов До у општини Звечан, где багери прекопавају српске њиве, провала у продавнице које држе Срби, а косовска полиција плени све, од сокова до цигарета које имају акцизну маркицу Републике Србије, узурпација српске имовине која се проглашава за „земљу од јавног интереса” – Курти сматра да му највише политичких поена доноси кад шаље своје полицијске снаге и агенте у цивилу да хапсе и киднапују Србе. И када их, врло често, без сведока и доказа држи у затворима.

Било да се нађу пред кућом, на магистрали, на неком од локалних путева, или да их хапси чим кроче на територију северног Космета, односно пункта који држи косовска „гранична полиција”. Јариње и Брњак, али и пункт Росу полиције у Шаљској Бистрици, у општини Звечан, где је Курти илегално подигао базу пре тачно годину дана, за Србе је најризичније подручје. Никад се не зна ко ће у том делу полиција волшебно привести, као што се то десило пре годину дана Дејану Пантићу, бившем интегрисаном полицајцу из Косовске Митровице, којег Приштина сумњичи за наводно тешко кривично дело „угрожавање уставног поретка”, а одскора се брани са слободе.

О Пантићу, који је ухапшен прошле године на Јарињу, скоро две недеље се ништа није знало, па чак ни представници Еулекса нису имали информације где се он налази. То је био тек почетак хапшења Срба јер је онда уследило привођење у Косовској Митровици Слађана Трајковића, такође бившег косовског полицајца, у мрклој ноћи, где породица више сати није могла да сазна где се он налази. Оптужен је за наводни ратни злочин почињен на територији вучитрнске општине, одакле је с породицом, као и више хиљада Срба, у налету екстремних Албанаца морао да избегне.

Да приштинске власти, посебно Курти, који се ставио и у улогу тужиоца и судије, не маре за крајње лош третман српских затвореника, потврђује и најновији случај Зорана Костића (73) из Прилужја, угледног домаћина, вишедеценијског приватног предузетника, а којем срце данас ради са свега 30 одсто. На драстичне пропусте лекара и затворских чувара, али и управе затвора, међународни представници ћуте, самим тим дајући Куртију ветар у леђа. Костићу је пре неколико дана продужен притвора за још два месеца. Албанске судије не маре што његов адвокат и родбина указују да му је „живот о концу”, него му пресуђују по кратком поступку, не желећи да прихвате ни кауцију која је суду понуђена.

Нешто пре овог месеца Зорану Ђокићу из Пећи је потврђена казна од 12 година затвора за ратни злочин, што је одбрана оценила као „дубоко погрешну и неправичну пресуду”. Милан Костић, братанац Зорана Костића, иначе и председник привременог органа општине Вучитрн, за „Политику” је недавно изјавио да у косовским казаматима лежи 78 Срба и они се углавном терете за тешка кривична дела, „чија судбина зависи искључиво од судија и лажних сведока”. Истог дана у јуну ове године ухапшени су и Драган Миловић из Звечана и Илија Елезовић из Косовске Митровице, који је прошлог месеца због тешке болести пуштен да се брани са слободе. У затвору у Подујеву је и Драгиша Миленковић (51) из Кишнице код Грачанице, а хапшењем Миленковића „настављен је лов на Србе”, који се посебно интензивирао у последње две године откако је Курти сео у столицу премијера привремене приштинске власти.

Хапшења Срба прелила су се и на Метохију, на српске повратнике у општини Исток, па је тако у августу на прелазу Мердаре ухапшен Момир Пантић, предратни начелник СУП-а у Истоку, а његово хапшење је изведено у сарадњи с косовском обавештајном агенцијом (КИА). Пантић је и раније био на мети косовских обавештајаца, а једном приликом, када је кренуо у посету пријатељима у Метохији, на његов аутомобил у којем је био с пријатељем пуцао је непознати нападач, са фантомком на глави, испаливши пет метака из пиштоља.

Хапшење Пантића повезује се са чињеницом да је имао намеру да преузме документацију у вези с питањем његове имовине у Истоку, али и 15 хектара земље које има у Осојану. За непуна 24 сата по хапшењу Пантића, у својој кући у селу Љубожди ухапшен је повратник Жарко Зарић, који се у родно село вратио 2017. године. Упркос томе што је шест година с неколицином мештана живео у Љубожди и био на мети напада албанских екстремиста који су му цртали графите УЧК на кући, каменицама ломили прозоре и гађали врата, Зарић је био решен да остане на свом огњишту. Очигледно је то и било повод за хапшење, које је унело не само забринутост и страх међу малобројне српске повратнике у овом селу, већ и међу свим повратницима у општини Исток, која од 1999. године бележи највећи број Срба који су се вратили на своја огњишта. Многи се сећају и бруталног хапшења Богдана Митровића у селу Мушутишту, у општини Сува Река, чије је четворомесечно тамновање у затвору у Подујеву изазвало велику пажњу јавности.

Адвокат Љубомир Пантовић, који је од 1999. заступао оптужене, првенствено у Косовској Митровици, „где је у једном моменту било 30 ухапшених Срба”, када су у судским већима седели искључиво Албанци, каже да нема податак колико је тачно Срба у затворима који се терете за ратни злочин, али и да је „од 2018, од када више нема странаца у косовском правосуђу, па до 2023. године осморо Срба правноснажно осуђено за кривично дело ратни злочин, а најмање 15 је тренутно окривљено за то кривично дело, што у истражном поступку, што оних којима је суђење у току”.

„У последње три године сам бранио четворо оптужених за ратни злочин. Нажалост, тројица су осуђена, а четвртом је суђење започето 20. децембра. Склон сам томе да тврдим да су сви били осуђени и пре подигнутих оптужница. Један од њих је овде, после рата с породицом живео 15 година, радио је у многим страним и косовским институцијама, чак и у једном од косовских министарства. Провере су показивале да никада није био у сукобу са законом. Други Србин је осуђен на 22 године затвора у првом степену, а касније му је у жалбеном поступку казна смањена на 11 година, мада није било доказа у прилог његове кривице”, каже за „Политику” Пантовић, наводећи да „су учестала хапшења на северу Косова и Метохије”, као и да „не постоје спискови у правом смислу те речи, али да су хапшења планирана и спроводе се систематски и са унапред утврђеним циљем”. Како још адвокат Пантовић наводи, „верујем да има намере да се становништво на овом подручју застраши, да неки напусте ово подручје, а да евентуално они који намеравају да се врате овде одустану од те намере”.Антрфиле УЗ ФОТКУ ЗАТВОРА

Најозлоглашенији затвор код Подујева

Велики број Срба који су ухапшени или осуђени данас је смештен у затвору високог ризика у Грдовцу код Подујева. Иако грађен као модеран објекат, овај казамат међу Србима слови за најозлоглашенији и у њему су смештени оптужени или осуђени за тешка кривична дела.Антрфиле

Масовне пресуде и оптужнице од 2000. године

Прве истраге, а убрзо и оптужнице за најтежа кривична дела, ратни злочин и геноцид, против Срба на северу Космета кренуле су већ 2000. године. У једном тренутку оним које су се односиле на геноцид било је обухваћено више од 30 Срба. Судска већа су била састављена искључиво од локалних Албанаца, а сви оптужени су проглашавани кривим уз драконске казне.

„Срби су осуђивани на 15 и 20 година затвора, а само у једном моменту у затвору у Косовској Митровици било је 42 Срба и неколико Рома. Са хапшењима и драконским кажњавањем се наставило у свим судовима на КиМ, да би у једном моменту Унмик донео уредбу под бројем 64/2000, којом је било предвиђено да у судским већима странци морају да буду у већини. Убрзо је уредба заживела, а највећи број осуђујућих пресуда локалних судија је у жалбеним поступцима преиначена у корист оптужених лица. Ушло се у мирнији период, а готово сви окривљени су пред судовима Унмика ослобађани кривичне одговорности јер су били хапшени и оптуживани без доказа”, наводи Пантовић.

Међутим, од 2018. године, откад је правосуђе предато у руке локалних Албанаца, пресликала се ситуација из 2000. године. Адвокат наводи и податак да је за скоро 19 година, за време Унмика и Еулекса у косовским судовима за ратни злочин правноснажно осуђено само четворо Срба, да би за само пет година откад суде само Албанци тај број био два пута већи.

САД су гурнуле Косово у дипломатски ћорсокак

Док год се америчка политика на Балкану, и уопште спољна политика, базира на надама, сновима и кристалним куглама, не треба да нас изненађује да је Вашингтон континуирано неуспешан

Специјално за „Политику”

Вашингтон нема балканску политику, углавном због тога што Сједињене Америчке Државе немају виталне интересе у југоисточној Европи. Оно што Вашингтон стварно интересује јесте НАТО, односи са Русијом и муслиманско-исламским светом. Зато је Вашингтону тешко да „реши” било који од регионалних проблема на Балкану, барем у домену интелектуалних, политичких или дипломатских изазова, оцењује у интервјуу за „Политику” Гордон Бардош, експерт за Балкан и бивши помоћник директора Харимановог института при Колумбија универзитету у Њујорку.

Да ли бисте могли да нам детаљније образложите тезу да Вашингтон нема стварне интересе на југоистоку Европе?

У смислу реалне политике, ниједна од земаља у југоисточној Европи не представља никакву војну опасност за САД, ниједна од њих не поседује нуклеарно оружје, ниједна нема значајне енергетске изворе, нити је важан амерички економски партнер.

Из историјске перспективе, САД су почеле да показују значајније интересовање за тај регион тек за време Другог светског рата, мада је председник Рузвелт одлучио да тај регион није од посебног интереса за САД, што је и изнео у једном писму краљу Петру Другом Карађорђевићу у мају 1944. године. У ствари, Рузвелт је отишао толико далеко да је у суштини обавестио краља Петра да ће САД прихватити оно што Велика Британија и Совјетски Савез одлуче. Истовремено, у једном меморандуму Стејт департмента наводи се да САД немају никакве специјалне интересе које би промовисале у региону западног Балкана нити су потраживале специјалне привилегије.

Америчка позиција се променила током хладног рата?

Да, амерички политичари за време Ајзенхауерове и Труманове администрације одлучили су да је у интересу САД да задрже присуство Москве ван јадранског театра и да би независна Југославија могла да пружи користан пример једне комунистичке земље, која је ипак независна од Совјетског Савеза. Овде је важно уочити да интересовање Вашингтона за Југославију није било због Југославије пер се, већ због њене важности вис-а-вис других америчких интереса, превасходно Совјетског Савеза. Почетком деведесетих година 20. века у очима многих америчких политичких архитеката, посебно оних у администрацији председника Џорџа Буша Старијег (укључујући појединце са значајним југословенским искуством као што су Лоренс Иглбергер, Брент Скоукрофт и Роберт Гејтс), више није било разлога за постојање Југославије. И као што је бивши државни секретар Џејмс Бејкер рекао пред почетак дезинтеграције Југославије и сам рат: „Ми немамо никакве интересе у борби између разних југословенских република.”

Чак ни данас не може да се нађе ниједно јасно размишљање вашингтонских политичара зашто би западни Балкан био важан за САД. Ево само једног примера – на првих 200 страница своје аутобиографије, чак и Кристофер Хил, који има више искуства на Балкану него било који други живи дипломата, успео је да испише само 38 речи због чега би тај регион био важан за САД, а много тога што је навео могло би се рећи и за било који други регион у свету.

Вреди додати да су од 1991. Иглбергер, Скоукрофт и Гејтс одлучили да САД не само да немају никакав виталан интерес у погледу континуиране егзистенције или распада Југославије већ су дошли до закључка да би, с обзиром на сложеност и корените историјске проблеме, САД могле релативно мало да утичу на тамошњи развој догађаја. Историја је показала да је то био дубокоуман закључак, што је и доказано у последњих 30 година.

Како оцењујете ситуацију у Босни и Херцеговини?

Размотрите резултате америчке тродеценијске ангажованости у југоисточној Европи. Рецимо, за три и по године Вашингтон је у Босни стављао вето или саботирао сваки мировни план (Кутиљеров план, Венс–Овенов план, Овен–Столтенбергов план, па и план Контакт групе априла 1994). Виђен у том светлу, Дејтонски мировни споразум не би требало сматрати тријумфом америчке дипломатије, већ као признање неуспеха 43-месечне америчке дипломатије. Чињеница да је Вашингтон тада инсистирао на потреби колонијалне институције као што је канцеларија Високог представника у Босни и Херцеговини само повећава димензију неуспеха америчке политике у Босни.

Оно што је данас још значајније јесте да изгледа да нико у Вашингтону не разуме да америчка политика према БиХ понавља исте услове и грешке који су у ствари и довели до рата. Дакле, од 1991. прошло је више од тридесет година које показују да Срби и Хрвати у Босни једноставно одбијају да живе у унитарној и централизованој држави, али – то је тачно оно што Вашингтон жели да спроведе у дело.

Треба нагласити да би ретко ко у Вашингтону могао да изнесе логично и кохерентно објашњење зашто ми гурамо такву политику. Ако тај регион, као целина, не представља виталан интерес за САД, то значи да унутрашњи споразуми у региону, као што је питање да ли је БиХ централизована или децентрализована држава, не би требало да имају било какав значај. Међутим, Вашингтон ипак инсистира на таквом решењу углавном из разлога који имају мало везе са самом БиХ.

Чини се да за Косово постоји веће интересовање САД?

Доста овога што је речено могло би да са каже и за Косово. У периоду 1998–1999. америчка дипломатија није спречила тамошњи рат, већ је у извесним моменту, током владавине Клинтона, Олбрајтове и компаније, одлучила да жели рат „против Милошевића”. Бивши државни секретар Џејмс Рубин јавно је признао да је амерички циљ био да се не постигне споразум у Рамбујеу, а то је био и разлог да је у фебруару 1999. Клинтонова администрација доставила документ Београду, који је био још гори од онога који је Беч упутио Београду у јулу 1914. године.

Вашингтон је тада умножио своје раније грешке у погледу Косова гурајући га ка „независности” (2007–2008), што је учинило практично немогућим да се пронађе било какво реално и стабилно решење косовског проблема. Уместо да се Вашингтон ангажује у мирној, стрпљивој и постепеној дипломатији коју је захтевао сложен проблем као што је косовско питање, опасно самопоуздање Вашингтона у том периоду допринело је да његове политичке архитекте једноставно поверују да све што је требало учинити да се „реши проблем” јесте да САД признају независност Косова, а остатак света би послушно поступио исто тако.

Наравно, ми сада знамо да је половина светских држава, представљајући 60–70 одсто светске популације, одбила да призна Косово, што открива величину грешке коју је Вашингтон починио у својим проценама. Не само да је Вашингтон гурнуо Косово у дипломатски ћорсокак, као и БиХ, политика Вашингтона је дестабилизујућа за Балкан. Албин Курти не крије чињеницу да је његов политички и крајњи циљ исти као и „Призренске лиге” од 1878. године или Џафера Деве и његових фашистичких колаборатора (1941–1945). Последице тога су очигледне за Црну Гору, Северну Македонију, Србију, па и Грчку. Ако и када се донесе одлука да се постигну ти „историјски снови”, то ће означити ултимативни и кумулативни неуспех вашингтонских настојања на Балкану.

Оно што је посебно разочаравајуће јесте да је доста тога могло да се предвиди и пре 25 година. Јуна 1999. године, један млади амерички дипломата је рекао: „Ми ћемо се дуго у наредном веку бринути о ’великој Албанији’.” Млади амерички дипломата који је ово рекао био је Кристофер Хил.

Рекли сте да је политика САД у Босни и на Косову била контрапродуктивна у погледу решавања етничких проблема и промовисања дугорочне стабилности на Балкану. Шта сте мислили кад сте оценили да је полазиште администрације Џорџа Буша Старијег било „интелектуално дубока”?

Ти људи су били скептични у вези са политиком „изградње држава”, која је, на несрећу, постала врло популарна са политичарима који су их наследили у Клинтоновој администрацији. Октобра 2002, поменути Џејмс Рубин тврдио је да је концепт „изградње нација” постао кључна спољнополитичка мисија којој су потребне високо рангиране бирократе и одговарајући буџети. Сада после две деценије знамо колико су интелектуално површне биле Рубинове идеје о међународним експериментима социјалног инжењеринга.

Ево само једног примера – јула 2021, као део оправдања председника Бајдена за повлачење из Авганистана, он је рекао да су САД улагале до 300 милиона долара дневно у Авганистану у периоду од 20 година. Чак и након таквих издатака у тој земљи, све што је Вашингтон желео да оствари распало се у року од три недеље. Непотребно је рећи да настојања Вашингтона у Ираку и Либији нису била ништа успешнија.

На несрећу, упркос очигледним спољнополитичким неуспесима, да не кажемо катастрофама, идеја о изградњи нових држава на Балкану остаје популарна у неким круговима Вашингтона, мада бројни докази показују да су сва наша настојања у том погледу била неуспешна. У прилог томе говоре и спољнополитичке анализе. На пример, једна академска студија износи да је у 35 страних интервенција у којима су САД биле ангажоване од 1945. па све до 2004. потпуна демократија била остварена само у једном случају – што је степен успеха од три одсто.

Све то указује да је умеренија и пажљивија балканска политика коју су заступали Иглбергер, Скоукрофт и Гејтс била далеко боља у поређењу са либералним интернационалистима за време Клинтонове администрације или неоконзервативаца из администрације Џорџа Буша Млађег.

Могу ли САД да промене политику према Балкану?

Развој разумније вашингтонске политике према Балкану захтеваће генерацијску промену ставова према овом региону у спољнополитичком естаблишменту којим још увек доминирају две раније групе политичара. Примарни показатељ тога је Саманта Пауер. У недавном интервјуу она је оплакивала чињеницу да „наде и снови” Вашингтона нису постигнути у БиХ. Она је такође бранила катастрофалну интервенцију Обамине администрације у Либији (коју је и сам председник Обама назвао највећом грешком његовог председништва) рекавши да нису имали „кристалну куглу” да предвиде да ће се Либија распасти после америчке интервенције. Међутим, док год се се вашингтонска политика на Балкану, и уопште спољна политика, базира на надама, сновима и кристалним куглама, не треба да нас изненађује да је Вашингтон континуирано неуспешан.

КАДА је са сиријског ратишта један од кључних људи ИД послао позив свим муслиманима света да пронађу и убију Ирфана Пеција, дојучерашњег човека од највећег поверења Ал каиде – пред њим су се отворила два пута: живот са лажним идентитетом или живот са високим степеном ризика. Ирфан Пеци, човек који је прешао пут од верног сина исламизма до тајног агента немачке службе – изабрао је други пут.

Биографија Пеција врви од невероватних детаља и неочекиваних обрта, а његови увиди у структуре тајних исламистичких кружока, методе рада и путеве финансирања тероризма постали су предмет озбиљних анализа безбедносних служби. Аутор је два бестселера: “Џихадиста: Терор направљен у Немачкој” и “Против ислама”. У току је припрема издања на српском језику.

Прве контакте са вехабијским круговима правите као млад човек пред којим се у Немачкој отварају различите животне перспективе. Избор ипак пада на исламизам. Зашто?

Први контакти са вехабијама направљени су у Србији, иако смо се као породица иселили у Немачку још 1991. Доласци у Нови Пазар на одмор, у мојој 14, 15. години поклопили су се са животном фазом када су се у глави ројила многа па и питања о смислу постојања и суштини ислама. У то време, у Немачкој, муслимани су били национално оријентисани – у турску џамију одлазили су Турци, у арапску – Арапи, а за мене као Бошњака који је учен да је муслиман из Србије није било одредишта. Није ми било јасно да ли смо ми Бошњаци, муслимани, или неки трећи народ који иде у Србију и прича исти језик, али тврди да то није држава. Вехабија из Новог Пазара је препознао моја идентитетска трагања и увео ме у свет који ме је најпре очарао. Кренуо сам у џамију. Видео сам нешто сасвим другачије – моралне норме, ред, посвећеност, живот без дроге, проституције. Ти загонетни људи са брадама који су општили само између себе а које сам касније виђао у Пазару, Тутину и Сјеници, имали су одговоре на сва моја питања. Био сам на корак од провалије, уверен да сам спознао истину.

Седели сте са најуцењенијим “главама”, људима који су мрачну славу стекли организовањем терористичких напада. Како сте се нашли у том кругу?

– У једном тренутку упознали су ме са постојањем мреже по немачким, шведским, аустријским и француским градовима. Сазнање да овај покрет у читавој Европи има своја упоришта и ћелије за мене је било фасцинантно. Први следећи контакт био је у Нирнбергу где сам се обрео у друштву веома јаких и моћних људи. Друга одредница исламистичког покрета била је Беч. Тамо упознајем кључне људе са Балкана – Мухамеда Порчу, Неџада Балкана и Мевлида Јашаревића, који је у Сарајеву извршио напад на америчку амбасаду. Већина њих је учествовала у босанском рату да би затим у Бечу отварала џамије и регрутовала младе људе за ратишта и учешће у великим терористичким организацијама.

Како је изгледала организациона структура, које је било ваше задужење?

– У организацију улазим лично преко Мухамеда Махмуда, једног од најпознатијих чланова ИД, а који је окупирао пажњу западне јавности након снимака ликвидације хришћана. Он је још тада ширио пропаганду за Ал каиду. Мој задатак је била пропаганда, рад на интернету, превод и писање текстова. Свако од чланова је имао своју улогу у зависности од образовања и статуса. Новац није одлазио само за ратни џихад у Авганистану већ и за отварање нових џамија, слање на студије у Саудијску Арабију, пропаганду. Почео сам да читам књиге, улазим дубље у учење ислама и коначно практикујем научено. По повратку у Немачку, настављам да регрутујем друге.

Еф-Би-Ај је такође оперисала на терену Немачке?

– Апослутно, са већим ингеренцијама од немачке федералне службе. о Еф-Би-Ај и Мосад су имали одрешене руке. Уосталом, у близини места у Немачкој где сам живео била је америчка војна база са око 40.000 стационираних војника и њихових чланова породица.

Американци не третирају Немачку као земљу са суверенитетом и тек када сам и сам постао агент службе, видео сам како врбују Немце за свој обавештајни рад. Фотографије које сам добијао од главних људи у Авганистану, прослеђиване су САД да би онда Американци лоцирали тајна места и гађали их дроновима. Међу убијеним џихадистима било је и оних са немачким пасошем. Али, у тренутку хапшења ништа од тога још не знам.

Хапсе вас…?

– Да, специјална немачка полиција ме хапси најпре са 18 година да бих у 19. био у затвору у Нирнбергу, оптужен за учешће и помоћ терористичкој организацији. Послат сам у самицу. Подрум, без грејања, без шетње, комуникације са људима. Ту се јављају прве сумње. Најпре, где су моја дојучерашња браћа и зашто ме посећују само родитељи. Почео сам много да читам, али не више верску литературу већ романе и осећао како се изнутра мењам. Помислио сам: “Еј, постоје и други светови, откуда толика мржња у мени”. Пуштен сам након годину дана.

Били сте приморани да склопите споразум са тајном службом или је улазак у безбедносне структуре био питање ваше одлуке?

– Не, био сам на слободи са одлежаном казном. Тајна служба се појавила најпре информативно да види како сам, а затим и да понуди место у структури. Њихова процена да сам спознао своје заблуде била је исправна. Истински сам осећао кајање, посебно када бих на улици сретао младе људе, исте оне које сам лично уводио у организацију и спремао за будућност терориста. Пристао сам. У кругове сам већ био инфилтриран, познавао сам структуру, људе, тајне кодове. Послат сам у Берлин где је деловала најопаснија ћелија.

Чврсто сам био решен да дам допринос борби против тероризма, премда није било лако, у кругу људи са којима сам провео толико времена и поделио толико тајни нисам био сигуран да ли сам исламиста, или оперативац.

Као човек од поверења Ал каиде имали сте важне податке. Да ли су они имали снагу да спрече терористичке нападе?

– Један од првих задатака који сам добио био је да се зближим са извесним младићем који је из Турске, преко Србије, у Немачку довезао пакет са даљинским управљачима за активирање бомби. Пакет је био намењен групи, припадницима терористичке организације из Узбекистана. Они су послати у Немачку да изведу до тада највећи планирани терористички напад. Мој задатак је био да истражим ко је курир, да ли регрутује људе за Турску и да ли је припадник одељења Ал каиде у Ираку. Информације које сам добио нису биле довољне, тражили су све податке са његовог лаптопа. Сећам се да сам седео прекопута њега и замолио га да скинем са компјутера исламистичке песме. Након неколико сати, када сам већ био код куће, неко је зазвонио на врата. Видео сам њега и још четворицу момака. Знао сам да су наоружани и у том тренутку сам схватио да сам заборавио да затворим лаптоп. Опуштено их позивам да седну и извлачим УСБ из компјутера. За длаку измичем смрти. Када живиш лаж, немогуће је 24 сата бити концентрисан. Свакако, спречили смо неколико акција.

То је био главни правац – спречавање терористичких акција, или је опсег деловања био шири?

– Акценат је био на терористичким нападима у Немачкој, одласку у рат и откривању финансијских токова који су преко Турске ишли на рачуне Ал каиде. Знао сам ко скупља паре и шаље преко “Вестерн униона” у Турску па како оне даље путују ка Авганистану. То су биле важне информације. Друго, требало је спречити групе да не иду на ратиште. Сећам се да сам једном приликом по доласку у џамију видео две обријане браде и знао да сам нешто пропустио. Питам шта се дешава, они кажу – успели су неки да оду. Трчао сам до говорнице да јавим служби а затим назад у џамију да моје одсуство не буде сумњиво. Сутрадан је већина њих лоцирана у Турској.

Да ли је међу исламистима са Балкана била наглашена мржња према Србима?

– У домовима Новопазараца пуштали су се снимци из Авганистана, Ирака и Чеченије, и увек иста матрица: Погледај шта раде, како убијају мушкарце, жене и децу. Гледаш и осећаш како те обузима мржња. Слушаш даље бодрење: али зато постоје муслимани који ће осветити браћу и сестре. Доста је било речи и о Сребреници. Горљиво су упозоравали да је разлог Сребренице била неспремност Бошњака. Много људи из Новог Пазара придружило се ИД, највише са Косова. Када је почео рат у Сирији причао сам са једним Албанцем који се спремао да се придружи исламистима. На моје питање зашто, рекао је Руси и Срби подржавају Асада. Они су и “УЧК” сматрали џихадом против Срба.

Хамас и Чечени у Берлину

Иза наизглед мирног живота у Берлину одвијао се још један -паралелан и опасан?

– У то време је у Берлину било доста различитих терористичких групација. Деловали су и припадници Хамаса и Чечени који су били потпуно изоловани од других, са чврстом хијерархијом, максималним неповерењем према другима и умећем да направе лажна документа. Али истовремено, у свакој овој групи постојао је по неки убачени агент стране службе. Било је немогуће уочити разлику. И није само Берлин био атрактиван – у Франкфурту смо раскринкали Мароканце који су подржавали исламисте, у Штутгарту пресекли пут слања новца из Босне за Ал каиду. Хамбург је такође био озбиљна исламистичка база.