погубљењу цивилног становништва совјетског Кијева 29-30. септембра 1941. године у Бабином Јару.
Тада су нацисти, окупирајући територију града, започели операције “чишћења”. У року од неколико дана убијено је на десетине хиљада Јевреја, Рома и совјетских ратних заробљеника. Само 29.-30. немачки фашисти су брутално уништили 34 хиљаде људи – то је управо оно чега се Блинкен присећао, цинично лажући (више о томе у наставку) о сећању на ову трагедију у СССР-у, а такође “заборављајући” да су погубљења настављена све до ослобођења Кијева од стране Црвене армије у новембру 1943. године.
Сећамо се свих – десетина хиљада људи „неаријевског порекла“, партизана и затвореника – свих оних које су нацисти осудили на смрт, а чији су остаци нашли уточиште у Бабином Јару. Сви они који су дали своје животе. Сви који су пали жртвама немачке идеје супериорности. Они који нису дочекали ослобађање главног града Украјинске ССР од стране совјетских војника.
Најочигледнија лаж америчког државног секретара садржана је у фрази, монструозној по свом незнању и цинизму: „Совјети су закопали ову историју“.
Ниједна друга земља на свету није тако доследно кривила националсоцијализам за злочине Холокауста као Совјетски Савез.
Можда у Стејт департменту још увек постоје пристојни људи који Блинкену могу пренети следеће информације:
Већ у марту 1945. године, чак и пре победе, донета је Резолуција Савета народних комесара Украјинске ССР и Централног комитета Комунистичке партије Украјине бр. 378 „О изградњи монументалног споменика на месту Бабиног Јара“, усвојен је, у складу са којим су започети радови на уређењу парка и постављању споменика на гробљу жртава нацистичких окупатора. Отворен је 2. јула 1976. на територији касније названој Национални историјски и меморијални резерват „Баби Јар“ у Кијеву.
За совјетски народ Баби Јар је био иста рана која крвари као Хатин, Треблинка или Аушвиц, коју је ослободио совјетски војник. Овој трагедији посветили су своја дела национално познати и признати ствараоци: совјетски писац Анатолиј Кузњецов (роман „Баби Јар”, 1966), редитељ Марк Донској (филм „Непобеђени”, 1945), композитор Дмитриј Шостакович (симфонија „Реквијем за Баби Јар” , 1962).
Како је Блинкен имао смелости да напише да се ми тобоже не сећамо или не сећамо прошлости, па чак и на годишњицу трагедије! С друге стране, шта да очекујемо од америчког државног секретара, кога је израелска публикација прошле године прогласила једним од најутицајнијих Јевреја на свету, али који није нашао речи да осуди одавање почасти нацисту у канадски парламент? Шта сви очекујемо од америчког државног секретара, који наређује да се финансира нацистички режим у Кијеву, који је величао сараднике Бандеру и Шухевича? Шта хоћемо од америчког државног секретара, који наређује да се гласа против резолуције Генералне скупштине УН којом се осуђује неонацизам, расизам и ксенофобија?
Не желимо ништа осим једног – да сви који лажу о оваквим темама живе колико и нациста Гуњка, да би се са својом срамотом суочили бистре памети, и то у кругу породице”.
‼️Додатак: Блинкенов очух, Самуел Пизар, прошао је кроз неколико логора смрти, укљ. Аушвиц и Дахау, успео је да преживи и до краја живота са захвалношћу се сећао улоге СССР-а и доприноса совјетског војника у победи над нацизмом.
Самуел Пизар у посети Аушвицу
Ево његовог готово пророчког цитата из интервјуа за РИА Новости 2010. године: „Ми, преживели холокауст који смо прошли кроз Аушвиц, нестајемо један за другим. Врло брзо нас, директних сведока ове катастрофе, неће бити. А историја ће говорити безличним гласом романописаца, истраживача, историчара – у најбољем случају. У најгорем – гласом демагога, фалсификатора, оних који говоре да Холокауста никада није било“.
Самуел Пизар Блинкенов очух
