Философский факультет

Московский государственный университет имени М.В.Ломоносов

Семинар «Современные проблемы философии политики (дискуссии по новейшим западным публикациям)»

27 июня 2024 года кафедра философии политики и права провела 17-е заседание научного семинара «Современные проблемы философии политики (дискуссии по новейшим западным публикациям)».

Семинар прошел в форме презентации книги С.Стойичевича «Гибридная война против Сербской Православной Церкви» (Москва, Русская экспертная школа, 2022. «Хибридни рат против српске православне цркве» (Српско одељење Међународног јавног Фонда јединства православних народа, Београд. 2021)).

С основным докладом по телемосту из Белграда (Сербия) выступил автор книги — сербский журналист, юрист, писатель и переводчик, член президиума Сербского славянского движения, ведущий эксперт Института национальной стратегии (Белград) Слободан Стойичевич.

С докладами выступили профессор Мощелков Е.Н., профессор Шамшурин В.И., доцент Сытин А.Г., профессор Яковлев М.В., доцент Соловьев А.В., доцент Денильханов А.Х.

В обсуждении принимали участие доцент Аласания К.Ю., с.н.с. Никандров А.В., доцент Седых Т.Н., преп. Торопов Е.А. и аспиранты кафедры философии политики и права.

Модерировал семинар заведующий кафедрой философии политики и права профессор Мощелков Евгений Николаевич.

View the full image

Философский факультет

Московский государственный университет имени М.В.Ломоносова

Факультет (495) 939-19-25 [email protected](link sends e-mail)
Учебный отдел (495) 939-22-08 edu@philos.msu.ru(link sends e-mail)
Приёмная комиссия (495) 066-00-47  [email protected](link sends e-mail)
Пресс-служба   [email protected](link sends e-mail)

Форма поиска

Поиск

ПОСТУПЛЕНИЕ

РАСПИСАНИЕ

Семинар «Современные проблемы философии политики (дискуссии по новейшим западным публикациям)»

View the full image

РЕЗУЛТАТИ ИЗБОРА ЗА ДЕВЕТ БЕОГРАДСКИХ ОПШТИНА: Обрађено 100 посто узорка

Листа “И ја сам Београд” освојила је 17,61 одсто или 21 мандат, док је на трећем месту “Бирамо Београд” са 12,17 процената или 14 мандата. Четврти су “Ми снага народа” са 8,16 одсто гласова или 9 мандата.

Према пројекцијама ЦеСИД-а и Ипсоса на основу 100 одсто обрађених узорака, у Новом Саду листа око СНС-а такође има натполовичну већину, док су у Нишу напредњаци са својим коалиционим партнерима освојили 30 мандата.

У студију су и Вучићеви сарадници, попут Ане Брнабић, Златибора Лончара, Тијане Богдановић, Ивице Дачића, Ане Маринковић….

Србија и целокупан српски народ изнова се суочавају са безбројним покушајима негирања геноцида у 2. светском рату. Ти покушаји су нескривени, потпуно античињенични и антицивилизацијски. У томе предњачи читав низ хрватских историчара и псеудоисторичара, али и не само они. Упорно се истрајава на тврдњи како “злочини почињени над Србима на целокупној теротирији НДХ не садрже биће кривичног дела геноцида”. Ово је у тој мери у супротности са историјским чињеницама да указује на спремност одређених кругова да изнова изазову истоветна или слична страдања.

Довољно је указати на то да је творац термина геноцид правник јеврејског порекла Рафаел Лемкин пре тачно 80 година дефинисао појам геноцида управо на примеру холокауста и геноциду почињеног над Србима у НДХ, који су у време објављивања његове књиге и даље били у току.

Онај који контролише прошлост – контролише будућност, давно је рекао Џорџ Орвел, а народ који се не бори не може да разуме своју садашњост и, најважније, нема будућност. Управо зато траје беспоштедна и безочна борба између оних који би изменом чињеница из прошлости да промене своју политичку позицију у будућности и оних који би, са друге стране, да не окрњеним сачувају чињенице и доказе о догађајима из прошлости, без обзира на снагу и моћ политичких чинилаца у садашњости и будућности. Наравно, присталице историјског ревизионизма то правдају континуираном интеракцијом између садашњости и прошлости, сталном борбом чињеницама, као и могућностима увида у државне архиве и датотеке. Та школа мишљења своју теоријску подлогу нашла је у учењу америчког историчара Мекфирсона и тзв. демократским узусима, а тобож без политичке намере и циља, мења чињенице и новонастале платформе користи за стварање новог политичког контекста са циљем стварања виталних стратешких и геополитичких циљева. Посебно интереснатна је чињеница да су сви велики актери савремене политике разумели значај тумачења прошлости и лукаво себе увек престављајући као жртве туђег негационизма и ревизионизма, управо желе да потврде истварност сопствене позиције. По правилу, из свих земаља Запада можете чути речи о “Путиновом ревизионизму”, његовом “искривљеном тумачењу историје”, док из Русије неретко слушате о дегенерацији ставова западне политичке школе и замени теза наметањем лажи уместо истине, као основном принципу Западног политичког и стратешког делања. Доминација западне економије и њихове глобалне меке моћи, посебно укључујући медијску сферу, довела је до тога да оно што су били историјски аксиому буде подвгрнуто преиспитивању, неретко извргнуто руглу и трагичном извртању чињеница које више нису чињенице, већ некакве “бесмислене измишљене лажи из прошлости”. И тако, да се не бисмо изгубили у историјским расправама, навешћу сликовите примере. Један од најупечатљивих примера покушаја конструисања антиисторијског наратива, тј. преношење одговорности за последице оружаних сукоба којима се изнова треба враћати, јесу они који се односе на 1. и 2. светски рат. Један од еклатантних примера садржан је у књизи Кристофера Кларка под насловом “Месечари” у којој аутор износи тезу да “не постоји искључива кривица Немачке и Аустроугарске за избијање 1. светског рата”, већ нескривено имплицира историјски апсолутно неутемељену одговорност Србије за избијање тог светског сукоба. Говоримо о тенденцији која се јавља код одређених историчара са намером да се Србији, али и Русији, припише одговорност за избијање сукоба. Посебни изазови су са темом 2. светског рата и све док се у многим срединама и друштвима отворено негира геноцидни карактер, масовност, бруталност и територијална распрострањеност геноцида који је хрватска држава починила над припадницима српског, јеврејског и ромског народа између 1941. и 1945. године, дотле се тим срединама и друштвима још отвореније и бруталније негирају обим и карактер страдања цивила и припадника оружаних снага СССР, односно се негира одлучујућа улога Црвене армије у коначном и потпуном слому Трећег рајха и нацистичке Немачке. Као припадници српског народа никада нисмо и никада нећемо остати неми на негирање или минимизирање последица холокауста, имајући у виду заједничку страдалничку судбину српског, јеврејског и ромског народа. Време у којем живимо обремењено је бројним примерима покушаја кривотворења 2. светског рата. С тим у вези, у контексту одупирања негирању холокауста, посебно упечатљиво и уверљиво читав низ историчара, међу којима се посебно издваја Дебора Липштад, Србија и целокупан српски народ изнова се суочавају са безбројним покушајима негирања геноцида у 2. светском рату. Ти покушаји су нескривени, потпуно античињенични и антицивилизацијски. У томе предњачи читав низ хрватских историчара и псеудоисторичара, али и не само они. Упорно се истрајава на тврдњи како “злочини почињени над Србима на целокупној теротирији НДХ не садрже биће кривичног дела геноцида”. Ово је у тој мери у супротности са историјским чињеницама да указује на спремност одређених кругова да изнова изазову истоветна или слична страдања. Довољно је указати на то да је творац термина геноцид правник јеврејског порекла Рафаел Лемкин пре тачно 80 година дефинисао појам геноцида управо на примеру холокауста и геноциду почињеног над Србима у НДХ, који су у време објављивања његове књиге и даље били у току. Уз свеобухватну употребу социјалних мрежа, савремених медија, већина младих и не само на западу, данас сматра да су Американци одлучујуће допринели победи у 2. светском рату над нацистичком Немачком, те да искрцавање савезничких снага у Нормандију била пресудна и најважнија битка у 2. светском рату. Неумањујући важност снаге америчке економије и моћи њиховог оружја реч је, наравно, о бруталној неистини. У овом случају бројеви говоре више од речи. Американаца је, у зависности од процене погинуло између 2 и 400 хиљада, док је Руса и других совјетских народа, такође зависности од процена, погинуло између 21 и 28 милиона. Слично је и са чињеницама које су брутално изврнуте, а везују се за догађаје на простору бивше Југославије. Једини већи и страственији нацисти од немачих – хрватски нацисти стварајући систем логора Јасеновац и убијајући стотине хиљада Срба, Јевреја и Рома већ деценијама се представљају као највећи следбеници антифашизма. Увелико траје кампања у којој се џелати представљају као жртве, а праве жртве су обрнуто сразмерно добиле улогу дрских џелата. Јасеновачки логор био је један од најбруталнијих и најозлоглашенијих од укупно 8 логора смрти у 2. светском рату. Тамо је спровођено 57 метода убијања, на основу сведочења доступним у многим архивама, од немачких војних дневника до изјава преживелих логораша. Овако доктор Гидеон Грајф пише у својој монографији “Јасеновац – Аушвиц Балкана” и први пут врши научну упоредну анализу Јасеновца и Аушвица. Уређивачки одбор монографије сачињавали су знаменити професори и историчара из Израела, САД, Норвешке и Јапана. Закључци су поражавајући. Овде је човечанство пало на испиту људскости. Михаел Мартенс, познати новинар, у тексту који је штампан у Франкфуртер алгемајне цајтунгу о Јасеновцу каже да је био “највећи логор смрти у 2. светском рату који нису водили Немци”, подсећајући при томе да жене нису регрутоване, већ су морале саме да се пријаве за рад у логору. Исто је мислио и говорио и документовао чувени ловац на нацисте Симон Визентал, слично мисле и Зуроф, Чомски, Хандке, Ребека Велс… Шта је историјски ревизионизам? То је када оно што као чињеницу знамо читав свој живот, оно што смо доживели, проживели, оно што су преживели наши преци, сродници, наједном постаје под знаком питања до те мере да се улога џелата и жртве брка, у толикој мери да се најстрадалнији народ данашње Европе проглашава “виновником геноцида”. Како би све попримило ноту болесне извитоперености, нас за геноциде проглашавају убице и њихови потомци, незадовољни чињеницом да има нас још увек који смо претекли и избегли њихов србосјек – рекао је Вучић.

Вучић се потом осврнуо и на Предлог Резолуције о Сребреници:

– Очекивао сам да ће повући предлог резолуције који само што нису назвали резолуцијом против српског народа. Говорили су како кривица не може да буде колективна, а ми смо само поставјали питања против кога је кривица уперена – рекао је Вучић.

Амбасадор Русије Александар Боцан-Харченко поздравио је окупљене. Каже да се данас спроводи иживљавање над историјом (цитат руског председника Владимира Путина), те додао да се величају нацисти попут бандероваца и усташа.

– То је део хибридног рата против наше земље како би се Русији нанео стратешки пораз – рекао је Боцан-Харченко.