Наша побједа у Црној Гори

(Илустрација Драган Стојановић)

После заиста дугог времена протеклог од последњег летовања у Црној Гори, мислим да је то било 2011. године у Рафаиловићима, обретох се поново у својој фамилијарној митској постојбини, овог пута у Херцег Новом.

Припремљен већ полувековним ми животним искуством на овим просторима и кинеском ратном мудрошћу Сан Цуа да је једини начин да не будем разочаран то да не очекујем ни од кога и ни од чега било шта, први ми је туристички додир са вољеном Боком которском био сасвим угодан. Уз све недостатке које би размажени туристички цепидлака могао набрајати, поготово током августовског шпица (за детаљније информације бисте се могли обратити мојој супрузи), ја сам наишао на, моме духу и потребама, много више пријатних ствари.

Најважније ми је увек било то што се, такав – какав сам, империјалистички и шовинистички погрешно задојен, приликом сваког доласка у Црну Гору, и то од најранијег детињства, уз све уложене напоре, не могу никако осећати као да долазим у страну ми државу и међу страни ми свијет, а и домаћини и бројни пријатељи овде ми то нису никако дозвољавали, као ни ја њима када дођу у Србију, да не кажем Београд. А није да нису и са једне и са друге стране многи деценијама већ покушавали да то буде другачије. Но, тврд је орах – никако да преломи у главу.

И све би било мојој хегемонистичкој души потаман да случајно, опет пријатно изненађен повратком старог ћириличног логотипа на насловницу и поспешен неугаслом и архаичном новинарском и интелектуалном знатижељом свиклој да се о стању ствари, заправо много више о владајућој политичкој атмосфери, упознам преко папирног издања званичног државног листа, не узех у руке „Побједу” и то „неђељом” 6. августа 2023. године. Још кад видех слоган испод логоа „Име говори”, такође научен томе да и писмо говори, заседох у ладовину локалног ресторана да проучим природу ове значајне промене.

Већ од насловне стране, вративши се изворној црногорској латиници, био сам поливен таквом количином србомржње да сам наредних сат времена провео забезекнуто ишчитавајући овај угледни државни дневни лист до последњег словца. Посебно је интригантно било то што делује да за новинаре и уредништво „Побједе” као да и не постоји ниједна друга политичка, друштвена, културна или спортска тема која није у вези са Србијом и српством, ма шта оно за кога значило. Од седам издвојених наслова на првој страни, само два, и то зачудо из културе и економије, нису била у вези са нареченим темама. Притом, количина тенденциозности не оставља ни најмањи простор чак ни привиду новинарске објективности, сугеришући већ у насловима, поднасловима и антрфилеима недвосмислену политичку и идеолошку опредељеност и став.

Почнимо од најбенигнијег. Сазнајем тако, признајем за мене још непознату вест предочену кроз интервју са једним од власника и директора, да Азотара из Панчева планира дугорочно коришћење Луке Бар за директни претовар хемијски непостојаног ђубрива амонијум-нитрата. Директор ко директор негира, опасности и широкогрудо схвата страх јавности у еколошкој држави, али и аргументима оповргава постојање опасности од овог уносног посла. Делује безазлено, само знам да би се у Београду одмах подигла макар два-три еколошка устанка не би ли спречили ову пошаст на трачницама које воде из Београда. Можда бих и сам учествовао.

Неупоредиво је отворенији други интервју са насловнице са госпођом Соњом Бисерко „Црна Гора располућена, конфузна и без јасног циља”, где у поднаслову упозорава на катастрофалну могућност маргинализације ДПС-а од стране Београда и Русије, што госпођа Бисерко натенане експлицира на целој другој страни исказујући страх да је касно за спас живота и душа Црногораца.

Од локалних вести ту је извештај са седнице СО Никшић о случају неиспуњеног захтева коалиције предвођене Демократском партијом социјалиста за разрешење Србина из Црне Горе или црногорског Србина Марка Ковачевића – опет како коме драго – са места председника општине под насловом „Већина игнорише понижавање државе”. За неупућене, на једној фотографији приликом полагања заклетве и интонирања црногорске химне Ковачевић је наводно испружио средњи прст у отпоздрав исте, што медијски оптуженик негира уз образложење да је у том тренутку намештао сат на руци, а што је за новинара „Побједе” недвосмислено и доказано „скандалозни гест”, наравно, антидржавне садржине. Из области науке сазнајемо за болну чињеницу да ће наредне године црногорски језик изучавати на Филолошком факултету Универзитета Црне Горе само седам студената, а у спољнополитичкој студији др Драгана Веселинова „Путинова империја у Африци” да Москва ровари по Африци по моделу „онако како се привидом љубави шире у Црној Гори и Србији – ради рудника злата, литијума, бакра, уранијума и изласка на стратешки трговачки Дунав и Јадран”. (Нисам знао да у Србији има уранијума, мора да ми је промакло и да је пронађен у Црној Гори након раздруживања наше државне заједнице.)

Да не би на насловној страни доминирали све сами Срби и српске теме уз понеку руску, што му дође на исто, имамо при дну и два једва уочљива наслова у вези са каматним задуживањима грађана Црне Горе и потребу оснивања референтног државног ликовног фестивала.

Од текстова ненајављених на насловној страни имамо на трећој пренесен део интервјуа „доскорашњег црногорског предсједника” словеначкој РТВ 365 под насловом „Београд промјену власти у Црној Гори разумио као отворена врата за нову анексију”, а мислим да је сасвим непотребно образлагати надаље шта озлоглашена осовина Београд–Москва кани починити у до јуче јасно евроатлантски опредељеној грађанској држави.

Од пренесених текстова вреди поменути и онај на целој 21. страници у рубрици „Други пишу” Ал Џазире о десничарској, извињавам се, српској фашистичкој организацији „Левијатан” под насловом „Србија данас: љубав режима и корисних фашиста”, као и у истој рубрици, а на наредној целој страници текст из „Ослобођења” под насловом „Србија у Шешељевом шињелу” о случају две бивше сарајевске, а сада београдске студенткиње, а притом Српкиње, „које су уз одвратну шовинистичку поруку величале ратног злочинца Ратка Младића”.

У колумни са наднасловом „Писмо из Њујорка” извесни, а за мене непознати Џавит Кахари пише новом црногорском мандатару Миљенку Спајићу о ризицима и штетности прикривеног скретања црногорског брода ка Истоку и погубности новог курса по црногорску државу и грађане. Преноси се даље и изјава смењеног директора Управе полиције Зорана Брђанина, који коментарише злонамерност написа на „српском порталу ’Борба’” о његовом саслушању у специјалном тужилаштву, а одмах испод ње, у доњој половини шесте странице, саопштење Либералне партије „Влада да се извини грађанима” поводом судског одбацивања кривичних пријава против неколико десетина грађана Цетиња због блокирања пута на Белведеру и паљења аутомобилских гума и пуцњаве у знак протеста и покушају спречавања рукоположења владике Јоаникија за новог митрополита црногорско-приморског на Цетињу. (Не треба наглашавати да се злочиначка организација под називом Српска православна црква, којој званично припада више од половине грађана Црне Горе, и у свим другим текстовима помиње као продужена рука са тешком батином Кремља и Дедиња.)

Из рубрике „Култура” издвајамо интервју са драмским писцем из Србије Ненадом Прокићем под насловом „Црна Гора постаје Вучићев атар на вјечном путу ка ЕУ”. Овај текст не бих илустровао Прокићевим анализама и указањима који тешко у последње време налазе могућност да их искаже у назадној Србији, колико питањем Љубете Лабовића, јединог новинара кога ћу овде именовати због наглашеног професионалног интегритета и објективности: „Српска црква је постала екстериторијална и има имунитет држава у односу на уставе држава у којима делује. Како видите даљи развој ситуације у Црној Гори, с обзиром на марионетску, клерикалну власт која истрајно девастира грађански и европски карактер државе?” Прокић, да није Прокић, могао је слободно одговорити и: „Све сте, вала, у праву”, али се потрудио да ставове новинара који га је интервјуисао и у овом завршном питању интервјуа додатно образложи и поткрепи аргументима.

Са великом бојазни преконтролисао сам и неколико скандинавки на последњој страни новина плашећи се да се не нађе неко питање за попуњавање колоне од пет словних места: „Припадник народа кривог за сва зла на Балкану а и шире, од убиства султана Мурата и престолонаследника Фердинанда до покушаја државног удара у Црној Гори почетком 21. вијека”.

На једине светле тренутке у неутралној и уравнотеженој уређивачкој политици овог дневног листа налазим, парадоксално, у читуљама, где се Црногорци од својих најмилијих опраштају мијешано латинично-ћириличким писмом, са претежном већином ових првих, док поједини, очито нешто искуснији, за сваки случај, на оба алфабета одају последњу почаст преминулим члановима фамилије и колектива.

И сад, ако ми неко буде рекао да Срба нема довољно у државним црногорским институцијама, свашта ћу му казати. У овим медијским дапаче доминирају. Осим ако у међувремену ове државне институције нису постале партијске, па ме нико није обавестио. И то, у овој земљи крајности и парадокса, партије која је пала са власти.

*Аутор је новинар и писац, тренутни директор Народног позоришта у Приштини са седиштем у Грачаници