Одгледајте последњи продужетак финала светског првенства у кошарци између Југославије и Совјетског Савеза у Манили. За сваку је препоруку. Има га на порталима, не треба много напора да се пронађе. И те 1978. године било је тајфуна, нису се формирали последњих месеци. Тај се звао „Џени” и претио је да одува Филипине.
Селектори су били професор Александар Николић и његов имењак пуковник Гомељски, вероватно највећи кошаркашки тренери оног, овог и сваког будућег доба. Тај састав репрезентације СФРЈ је незамислив. Кићановић, Далипагић, Славнић, Делибашић, Крешо Ћосић, Раша Радовановић, да не набрајам даље.
Na sovjetskoj strani Sergej Bjelov, džin Tkačenko i čitava legendarna zbornaja komanda. Amerikanci su tada poslali nekakav krš od ekipe, niko ih se ne seća. Italijani su bili tvrdi, kao i uvek, sa don Dinom Meneginom, ali smo ih oduvali kao superćelijska oluja. Počistili smo i ostale ekipe. I na kraju, osvojili svetsko prvenstvo.
U tih poslednjih pet minuta, kada se lomio rezultat, plejmejker je bio melanholični Sarajlija Mirza Delibašić, Kićanović je bio bek šuter, ali zapravo su i Mirza i Kića igrali na oba mesta, smenjujući jedan drugog i sluđujući sovjetsku odbranu, jer su obojica imali sjajan dribling i startni prvi korak kao „lamborgini perscopio”, proizveden neku godinu ranije. A Dražen Dalipagić? Veličanstveni Praja, krilo šuter, imao je takav odraz i meku ruku da je mogao da se takmiči i u skoku uvis da je hteo. A pogađao je koš odakle god možete da zamislite. Proglašen je najboljim igračem svetskog prvenstva u Manili.
Tada sa reprezentacijom nije bilo cile-mile, te hoću, te neću da igram. Bilo je nezamislivo da neko od igrača odbije poziv selektora koji je u ono vreme bio moćniji od šefa Udbe ili u neku ruku ravan njemu. Jer, ko je i pomislio da odbije da igra za nacionalni tim prebačen je u nadležnost momaka sa kožnim kaputima koji su se vukli po zemlji. Košarkaške reprezentacije bile su simboli sistema, a kakav sistem, takva i košarka. Onaj, jugoslovenski, mekog tipa, proizvodio je košarku improvizacije, driblinga i neočekivanih fora, što je, naravno, bio samo glamur precizno uvežbavanih akcija, od profesora Nikolića, Ranka Žeravice i Mirka Novosela pa naovamo. Tvrdi socijalizam sovjetskog tipa je bio robotizovana igra, zasnovana na petogodišnjim planovima Aleksandra Gomeljskog, ali je i u toj gvozdenoj disciplini iskakao Sergej Bjelov, pa se može smatrati Borisom Pasternakom sovjetskog sporta.
Tako su jugoslovenska i sovjetska košarka zavladale svetom – minus Amerika, koja se bavila samom sobom i NBA ligom, tada nedodirljivom i nedostupnom za evropske igrače. Tek posle raspada Sovjetskog Saveza i Jugoslavije, Amerikanci prvi put šalju na Olimpijadu u Barseloni 1992. godine drim-tim, najbolju košarkašku ekipu svih vremena, koju predvode Majkl Džordan, Medžik Džonson i Lari Bird. Vremenska koincidencija sa početkom totalnog američkog košarkaškog intervencionizma nad razvalinama Jugoslavije i SSSR-a, kao jedinih reprezentacija koje su počele da ozbiljno načinju američku dominaciju, veoma je intrigantna.
Dolazak Džordana, Medžika i Birda trebalo je da proglasi košarkaški kraj istorije, što bi rekao drug Fukujama. Nastupila je era globalizacije i posle prvobitnog šoka evropski košarkaši stidljivo su ulazili na vrata mistične NBA lige, poput Dražena Petrovića, Vlade Divca, Sabonisa… Ali oni još nisu mogli da se priviknu na divove poput Dejvida Robinsona, Karka Melouna, Patrika Juinga. Trebalo je da evropski igrači budu samo dekor sa klupe koji povremeno ulaze u igru, kako bi zabavili i nasmejali publiku nahranjenu hamburgerima i pomfritom. Možda bi Dražen Petrović bio jedini koji bi rasturio tu konstrukciju NBA, kao model liberalnog tržišta, ali je njegova prerana smrt produžila epizodnu letargiju igrača sa ove strane bare.
Međutim, Španac Pol Gasol, a naročito Nemac Dirk Novicki, mada bi i Peđa Stojaković mogao da se nađe tu negde, najavljuju totalni preokret. Globalizacija briše granice, zar ne? Stara garda iz drim-tima se penzioniše, Čarls Barkli, pa potom i Šakil O’Nil postaju televizijski komentatori i blesave se u studijima, a Kobi Brajant je možda poslednji velikan nedodirljive i autentične NBA lige. Njegova tragična pogibija samo je bila melodramski završetak jedne epohe. O tome će jednom biti snimljen film.
Nekoliko godina ranije mladi stranac dolazi u Denver. Ne izgleda kao ambiciozni revolveraš koji nogom otvara vrata saluna, tamo gde su nekada kopači zlata podigli naselje, a njihovi potomci osnovali provincijalni NBA tim, Denver nagetse. Naprotiv, momak je debeljuškast, nezgrapan, bez odraza. Ali kao da je Nikola Jokić, o njemu je reč, pokupio ponešto od dvanaestorice veličanstvenih iz Manile. Ponajviše od Krešimira Kreše Ćosića, koga nećete videti u snimku drugog produžetka protiv Sovjeta, jer su mu sudije svirale pet ličnih grešaka.
Krešo Ćosić je bio prvi svetski centar koji je mogao da igra na svih pet pozicija u timu, pa je u doba žešćeg socijalizma otišao u Ameriku, dva puta se pojavio na draftu, tražili su ga i Lejkersi, ali je odbio NBA i vratio se kući. Nije trčao za parama. Postao je mormon, pa su ga čak optužili i da radi za Ciju. I Vikiliks je ponešto pisao o tome.
Jokić je postao samouki miks Kreše Ćosića, Praje i Kiće, sa karakterom bećarskih pevača i jahača na duge staze. Dolaskom Nikole u Denver, potpuno se menja shvatanje svetske košarke i on potpuno preuzima dominaciju u NBA ligi, koja sve više poprima duh izgubljene škole jugo-košarke. Čak i Stef Kari, po mom sudu najdominantniji crni igrač poslednje decenije, ne zasniva igru na bicepsima, što će reći sirovoj snazi, već čistoj magiji. Pogledajte igru Luke Dončića, Slovenca povezanog sa našim krajevima. Luka je postao gojazan u Americi. Voli čovek pice, hamburgere, pivo i narodnjake, a igra kao car.
Takav Jokićev uticaj u NBA pretvorio ga je u hodajući multinacionalnu korporaciju. Luku takođe. Ima ih još, poput tamnoputog Grka Janisa. Kako je vrednost Jokića takva da bi bio jedna od povećih stavki BDP-a Srbije, ako bi ga Siniša Mali ubacio u statistiku, njegovo odbijanje da igra za reprezentaciju Srbije je posledica činjenice da bi njegova eventualna povreda ugrozila berzansku vrednost kako Denvera, tako i čitave NBA. Kada je Jokić skočio u ledenu Taru iz čamca verovatno se nekoliko agenata iz američkih osiguravajućih kuća šlogiralo. Naravno da je Jokić i pored toga mogao da ode na svetsko prvenstvo u Manili, kao što će to učiniti Dončić, ali uzalud je truditi se da ulazimo u njegove motive. Možda ga mrzi, možda jednostavno želi da dobije najveći ugovor u istoriji NBA, možda ga nervira selektor Kari Pešić, što je najizvesnije, jer posle proterivanja nestašnog Tea kapitena, sada su otkazali Vasa Micić, Kalinić…
I da apsurd bude veći, a to je slika današnjeg sveta, svetska prvenstva u košarci nisu ono što su nekad bila. Čak to više nisu ni olimpijade, jer se ni tamo ne vrti ogromna lova. Samo su svetska prvenstva u fudbalu globalni svetski sportski događaji, jer je Fifa daleko moćnija organizacija od Ujedinjenih nacija. Možda se momci iz Fife sete pa formiraju Savet bezbednosti? Nije nemoguće.
Paradoksalno je da oni koji su sada Jokića uzeli na zub jer, navodno, nije patriota, ne shvataju da on na parketu NBA, igrajući za Denver, zapravo igra i za Srbiju. Zato njegova žestoka braća usred Amerike nose dresove naše reprezentacije. Onu su to davno ukapirali. Tako je u doba ekstremnog individualizma Nikola odavno postao simbol Srbije. I već je osvojio svetsko prvenstvo, predvodeći Denver i postavši MVP finala.
Tužno je, ali je tako. I nikako da se pomirimo sa tim. Ako pogledate onaj stari snimak iz Manile, videćete Moku Slavnića kako se šali sa Aleksandrom Gomeljskim. Bili su na ravnoj nozi. A nedavno zamalo da veliki Moka uđe u Žeksov rijaliti, kao u kuću slavnih.
Aleksandar Apostolovski
На совјетској страни Сергеј Бјелов, џин Ткаченко и читава легендарна зборнаја команда. Американци су тада послали некакав крш од екипе, нико их се не сећа. Италијани су били тврди, као и увек, са дон Дином Менегином, али смо их одували као суперћелијска олуја. Почистили смо и остале екипе. И на крају, освојили светско првенство.
У тих последњих пет минута, када се ломио резултат, плејмејкер је био меланхолични Сарајлија Мирза Делибашић, Кићановић је био бек шутер, али заправо су и Мирза и Кића играли на оба места, смењујући један другог и слуђујући совјетску одбрану, јер су обојица имали сјајан дриблинг и стартни први корак као „ламборгини персцопио”, произведен неку годину раније. А Дражен Далипагић? Величанствени Праја, крило шутер, имао је такав одраз и меку руку да је могао да се такмичи и у скоку увис да је хтео. А погађао је кош одакле год можете да замислите. Проглашен је најбољим играчем светског првенства у Манили.
Тада са репрезентацијом није било циле-миле, те хоћу, те нећу да играм. Било је незамисливо да неко од играча одбије позив селектора који је у оно време био моћнији од шефа Удбе или у неку руку раван њему. Јер, ко је и помислио да одбије да игра за национални тим пребачен је у надлежност момака са кожним капутима који су се вукли по земљи. Кошаркашке репрезентације биле су симболи система, а какав систем, таква и кошарка. Онај, југословенски, меког типа, производио је кошарку импровизације, дриблинга и неочекиваних фора, што је, наравно, био само гламур прецизно увежбаваних акција, од професора Николића, Ранка Жеравице и Мирка Новосела па наовамо. Тврди социјализам совјетског типа је био роботизована игра, заснована на петогодишњим плановима Александра Гомељског, али је и у тој гвозденој дисциплини искакао Сергеј Бјелов, па се може сматрати Борисом Пастернаком совјетског спорта.
Роботизовано новинарство
Тако су југословенска и совјетска кошарка завладале светом – минус Америка, која се бавила самом собом и НБА лигом, тада недодирљивом и недоступном за европске играче. Тек после распада Совјетског Савеза и Југославије, Американци први пут шаљу на Олимпијаду у Барселони 1992. године дрим-тим, најбољу кошаркашку екипу свих времена, коју предводе Мајкл Џордан, Меџик Џонсон и Лари Бирд. Временска коинциденција са почетком тоталног америчког кошаркашког интервенционизма над развалинама Југославије и СССР-а, као јединих репрезентација које су почеле да озбиљно начињу америчку доминацију, веома је интригантна.
Долазак Џордана, Меџика и Бирда требало је да прогласи кошаркашки крај историје, што би рекао друг Фукујама. Наступила је ера глобализације и после првобитног шока европски кошаркаши стидљиво су улазили на врата мистичне НБА лиге, попут Дражена Петровића, Владе Дивца, Сабониса… Али они још нису могли да се привикну на дивове попут Дејвида Робинсона, Карка Мелоуна, Патрика Јуинга. Требало је да европски играчи буду само декор са клупе који повремено улазе у игру, како би забавили и насмејали публику нахрањену хамбургерима и помфритом. Можда би Дражен Петровић био једини који би растурио ту конструкцију НБА, као модел либералног тржишта, али је његова прерана смрт продужила епизодну летаргију играча са ове стране баре.
Међутим, Шпанац Пол Гасол, а нарочито Немац Дирк Новицки, мада би и Пеђа Стојаковић могао да се нађе ту негде, најављују тотални преокрет. Глобализација брише границе, зар не? Стара гарда из дрим-тима се пензионише, Чарлс Баркли, па потом и Шакил О’Нил постају телевизијски коментатори и блесаве се у студијима, а Коби Брајант је можда последњи великан недодирљиве и аутентичне НБА лиге. Његова трагична погибија само је била мелодрамски завршетак једне епохе. О томе ће једном бити снимљен филм.
Неколико година раније млади странац долази у Денвер. Не изгледа као амбициозни револвераш који ногом отвара врата салуна, тамо где су некада копачи злата подигли насеље, а њихови потомци основали провинцијални НБА тим, Денвер нагетсе. Напротив, момак је дебељушкаст, незграпан, без одраза. Али као да је Никола Јокић, о њему је реч, покупио понешто од дванаесторице величанствених из Маниле. Понајвише од Крешимира Креше Ћосића, кога нећете видети у снимку другог продужетка против Совјета, јер су му судије свирале пет личних грешака.
Крешо Ћосић је био први светски центар који је могао да игра на свих пет позиција у тиму, па је у доба жешћег социјализма отишао у Америку, два пута се појавио на драфту, тражили су га и Лејкерси, али је одбио НБА и вратио се кући. Није трчао за парама. Постао је мормон, па су га чак оптужили и да ради за Цију. И Викиликс је понешто писао о томе.
Синови Брутови српске политике
Јокић је постао самоуки микс Креше Ћосића, Праје и Киће, са карактером бећарских певача и јахача на дуге стазе. Доласком Николе у Денвер, потпуно се мења схватање светске кошарке и он потпуно преузима доминацију у НБА лиги, која све више поприма дух изгубљене школе југо-кошарке. Чак и Стеф Кари, по мом суду најдоминантнији црни играч последње деценије, не заснива игру на бицепсима, што ће рећи сировој снази, већ чистој магији. Погледајте игру Луке Дончића, Словенца повезаног са нашим крајевима. Лука је постао гојазан у Америци. Воли човек пице, хамбургере, пиво и народњаке, а игра као цар.
Такав Јокићев утицај у НБА претворио га је у ходајући мултинационалну корпорацију. Луку такође. Има их још, попут тамнопутог Грка Јаниса. Како је вредност Јокића таква да би био једна од повећих ставки БДП-а Србије, ако би га Синиша Мали убацио у статистику, његово одбијање да игра за репрезентацију Србије је последица чињенице да би његова евентуална повреда угрозила берзанску вредност како Денвера, тако и читаве НБА. Када је Јокић скочио у ледену Тару из чамца вероватно се неколико агената из америчких осигуравајућих кућа шлогирало. Наравно да је Јокић и поред тога могао да оде на светско првенство у Манили, као што ће то учинити Дончић, али узалуд је трудити се да улазимо у његове мотиве. Можда га мрзи, можда једноставно жели да добије највећи уговор у историји НБА, можда га нервира селектор Кари Пешић, што је најизвесније, јер после протеривања несташног Теа капитена, сада су отказали Васа Мицић, Калинић…
И да апсурд буде већи, а то је слика данашњег света, светска првенства у кошарци нису оно што су некад била. Чак то више нису ни олимпијаде, јер се ни тамо не врти огромна лова. Само су светска првенства у фудбалу глобални светски спортски догађаји, јер је Фифа далеко моћнија организација од Уједињених нација. Можда се момци из Фифе сете па формирају Савет безбедности? Није немогуће.
Парадоксално је да они који су сада Јокића узели на зуб јер, наводно, није патриота, не схватају да он на паркету НБА, играјући за Денвер, заправо игра и за Србију. Зато његова жестока браћа усред Америке носе дресове наше репрезентације. Ону су то давно укапирали. Тако је у доба екстремног индивидуализма Никола одавно постао симбол Србије. И већ је освојио светско првенство, предводећи Денвер и поставши МВП финала.
Тужно је, али је тако. И никако да се помиримо са тим. Ако погледате онај стари снимак из Маниле, видећете Моку Славнића како се шали са Александром Гомељским. Били су на равној нози. А недавно замало да велики Мока уђе у Жексов ријалити, као у кућу славних.
