Појма немам како треба да васпитавам своју ћерку тинејџерку, те сам се препустио стихији. Наиме, она васпитава мене. То ипак није потпуна катастрофа, иако се то понекад да видети из мојих текстова.
Верујем да је васпитање деце данас најважнији и најсложенији животни задатак, а парадокс је да за њега имамо најмање времена. Није утеха да иронично констатујем како смо се за то борили. Треснули смо у друштво у ком се ринта од јутра до сутра. У паузама тог транзиционог дана мрмота, остаје нам да тек понекад обратимо пажњу на нашу децу.
Ко су она? Какви су им снови? Шта желе да буду кад порасту, осим свега онога што нисмо ми? Ово последње је најлогичнији дечји закључак. Васпитаван као социјалистички тинејџер, који је веровао да се учењем, знањем, радом и вредноћом стиже до успеха, добио сам кеца ко врата у животној школи. Моја мезимица ме подсећа на то кад јој звоцам да учи, а тек ће напунити четрнаест година.
Мени је требало нешто дуже да то схватим. Али ћу схватити пре него што напуним пет банки.
Ако је васпитавам на вредностима на којима је одрастала моја генерација, свестан сам опасности да ће живети као заробљеница кредита, банака и странака. Ако јој намећем да буде бахата, себична и прагматична, за коју годину добићу спонзорушу, ријалити звезду или кандидаткињу која се сели из студија у студио на аудицијама за певачице. Ни тада се нећу предати. Можда успем као менаџер.
Кад сам био клинац смарала ме силна родитељска брига око избора мог друштва, моје безбедности и моје будућности. Сада се осећам као моји маторци, уз још један хендикеп. Пао бих на првој препреци политичке коректности, што значи да би ме мој покојни отац бар два, три пута одробијао, због ћушки које ми је лупио.
Да, сада схватам да је то била неизмерна љубав очева диносауруса који су изумрли са великим праском људских слобода.
Сада ми се ћерчица слатко смеје када јој причам о томе и жалим за родитељским апсолутизмом.
Признала ми је да се заљубила и бес који у мени куља наводи ме на помисао да поразговарам с нашим колумнистом др Зораном Миливојевићем. Не због ње, већ због мене. Сама помисао призора како лежим на каучу и гледам у прст, нарочито забавља не само моју ћерчицу већ и жену.
Живимо ли у различитим галаксијама? – често се питам. Ја у Србији, она у „Самсунг галаксију”?
Посматрам нашу дечурлију којој очи сијају као дисплеји паметних мобилних телефона. Седе једни поред других, а заправо су међусобно удаљени светлосним годинама. Иако се додирују раменима, они бораве у различитим световима.
Зато морамо све више волети њих, а нешто мање сами себе. Што пре то признамо, то ће нам њихов свет постати разумљивији. Отуда је сазнање да нас деца васпитавају лековито, а не забрињавајуће.
Сасвим логично, боља су од нас.
ПОЛИТИКА-Александар Апостоловски
