Најближи чланови породица деце убијене 3. маја у школи, укупно њих 27, говориће пред судом о свом болу, патњи и страху. – До сада у пракси није било тако тешких и специфичних парница
Захтеви за одштету због душевних патњи и болова нису ретки у нашим судовима, нарочито када је реч о тешким телесним повредама и убиствима, али до сада није било тако специфичног случаја као што ће, на жалост, бити парница по тужби 27 чланова породица деце која су убијена 3. маја у Основној школи „Владислав Рибникар” у Београду.
Одштетни захтев поднет је против дечака убице и против његових родитеља. Тренутно још тече рок за њихов одговор на тужбу. Колики је одштетни захтев – то суд не може да износи у јавност, јер штити интересе малолетних оштећених. За сада је још рано говорити да ли ће њихове породице успети у спору и да ли ће одштетни захтев бити усвојен и у ком износу.
Привремене мере којима се забрањује оцу и мајци дечака убице да располажу својом имовином значе да они могу ту имовину да користе, али не смеју да је продају, издају нити да је ставе под хипотеку. Уколико породицама убијене деце буде досуђена одштета, она ће вероватно бити наплаћена из те имовине.
Правна ситуација је специфична када је реч о дечаку убици, будући да он није кривично одговоран, а такође, иако звучи парадоксално, није одговоран ни за нематеријалну штету због душевних болова и патње коју трпе породице његових жртава. У време када је извршио злочин – није имао 14 година и на њега се највећи број закона не може применити.
У пракси наших судова не постоје табеле или тарифе којима се мери штета за патњу, бол и страх, већ суд у сваком конкретном случају утврђује све околности и процењује тежину штете, често и на основу налаза стручних медицинских вештака.
У Националној стратегији за остваривање права жртава и сведока кривичних дела у Републици Србији предвиђено је да одштетни захтеви жртава могу бити решени у оквиру кривичног поступка, како би се избегла секундарна виктимизација у парничном поступку. Међутим, у случају масовног убиства у школи „Владислав Рибникар” кривични поступак против убице неће бити никада покренут, јер је то по закону немогуће због тога што је имао 13 година у тренутку злочина. За нематеријалну штету, коју је нанео породицама убијених, могу бити одговорни само његови родитељи и они могу да надокнаде штету само кроз парнични поступак.
Коста К. у нашем праву има статус детета и на њега се примењује Закон о заштити особа са менталним сметњама. На основу тог закона суд је донео одлуку да буде смештен у психијатријску установу. Одлука се преиспитује на сваких шест месеци, или чешће, и може се продужавати.
Против оца дечака убице води се кривични поступак, али је реч о лакшем кривичном делу (тешко дело против опште сигурности) у поређењу са најтежим злочином – тешким убиством, за које у овом случају нико није кривично одговоран, ни дечак који је злочин починио, ни његов отац чијим су оружјем убиства извршена.
Родитељи деце млађе од 14 година, иако су њихови законски заступници, не могу кривично одговарати за њихове злочине. Међутим, они могу одговарати за штету коју је дете направило.
У овом случају штета је немерљива. Убијена деца не могу да се врате и јасно је да нема те материјалне вредности која ће њиховим мајкама, очевима, браћи, сестрама, бакама, декама и другим ближњима умањити патњу и бол. Међутим, они имају законско право да траже одштету.
За претрпљене душевне болове због смрти блиске особе, као и за страх, суд ће, како наводи члан 200 Закона о облигационим односима, „ако нађе да околности случаја, а нарочито ако нађе да јачина болова и страха и њихово трајање то оправдава, досудити правичну новчану накнаду, независно од накнаде материјалне штете, као и у њеном одсуству”.
„Приликом одлучивања о захтеву за накнаду нематеријалне штете, као и о висини њене накнаде, суд ће водити рачуна о значају повређеног добра и о циљу коме служи та накнада, али и о томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом”, наводи се у Закону о облигационим односима (ЗОО).
Тужбом у парници затражена је и рента односно будуће давање одређеног износа новца од дана пресуде па све док за то трају услови – и то на име будуће нематеријалне штете за претрпљене душевне болове услед смрти блиске особе.
ЗОО управо предвиђа и могућност накнаде будуће нематеријалне штете – ако је извесно да ће она трајати и у будућности. На жалост, у овом случају је потпуно извесно да ће душевна бол и патња чланова породице трајати и у будућности.
У члану 167 Закон о облигационим односима наводи се о „одговорности другог лица за малолетника”: „За штету коју другом проузрокује малолетник док је под надзором старатеља, школе или друге установе – одговара старатељ, школа односно друга установа, осим ако докажу да су надзор обављали на начин на који су обавезни или да би штета настала и при брижљивом вршењу надзора.”
„Посебна одговорност родитеља” предвиђена је чланом 168 ЗОО: „Ако дужност надзора над малолетном особом не лежи на родитељима, већ на неком другом лицу, оштећеник има право да захтева накнаду од родитеља, кад је штета настала услед лошег васпитања малолетника, рђавих примера или порочних навика које су му родитељи дали, или се и иначе штета може уписати у кривицу родитељима. Особа на којој у овом случају лежи дужност надзора има право да тражи од родитеља да му накнаде исплаћени износ ако је она исплатила накнаду оштећенику”.
За одштету у случајевима убистава могу да буду тужени и држава и државне установе. Србија је пре више година потписала, али не и ратификовала, Варшавску конвенцију из 2005, којом се предвиђа обавеза да држава исплати одштету жртвама. У земљама западне Европе, САД и Аустралији одштета се исплаћује свим жртвама кривичних дела са елементима насиља.
