Пре тачно 105 година, 14. септембра 1918, српска Врховна команда издала је наредбу: „Сви команданти, командири и војници треба да буду ношени идејом да од брзине продирања зависи цео успех офанзиве. Треба дрско продирати – без починка, до крајњих граница могућности људске и коњске снаге.“
Тиме је почела једна од највећих и најблиставијих операција вођених у Првом светском рату: пробој Солунског фронта, која је убрзо одлучила о његовом исходу. Пре тога, од 1916. све до новембра 1918, на овом делу фронта, који је сматран за „неважан“ и „споредан“, владало је релативно затишје.
Краљ Петар на осмарачници
Претходно је за команданта Солунског фронта постављен француски генерал Франше Д’Епере, који је у јуну 1918, одржао саветовање са српским генералима и регентом Александром.
На овом саветовању је донета одлука да се коначно крене у пробој фронта, на линији Добро поље-Ветерник-Козјак.
Борбе су почеле 14. септембра, артиљеријском паљбом из свих оруђа. У зору 15. септембра, после дуготрајне припреме, српска Друга армија је кренула у јуриш. Ускоро су се сурове борбе водиле у муклој тишини, бајонетима, прса у прса. О њеним ужасима сведоче многи записи француског официра Огиста Албера:
„Оно што сам видео на Ветернику памтићу до краја живота. Измешали се француски и српски војници. Људи у поцепаној обући, који крваре, освајају метар по метар. Наједном све замукне, чују се само јауци. То се води борба прса у прса. Судбину овог дела фронта решавају нож и јуначко срце. Мој митраљез ћути, не могу да гађам, побићу српске војнике, који су се измешали са бугарским.“
Српски везисти и осматрачница
Тако је пробијен главни део Солунског фронта. Шта је давало толику снагу српским војницима који су затим, за мање од два месеца, уз готово сталне борбе, напредовали преко 800 километара? „Вукла нас је неизмерна жеља да што пре стигнемо у родни крај“, присећао се касније војник Дринске дивизије Иван Филиповић.
Српска артиљерија на положају
Српски војници су затим ишли из једне победе у другу. Према речима генерала Д’Епереа, „српску пешадију једва је стизала француска комора која је ишла на коњима.“
Скопље је ослобођено 25. септембра, после чега је српска војска кренула према бугарској граници. Само четири дана касније, Бугарска је потписала капитулацију.
Српски ровови и артиљерија
Српска војска је 11. октобра ушла у Ниш, чиме је Првој армији био отворен пут у Моравску долину. Немачка одбрана била је, у најмању руку, у расулу. Војвода Петар Бојовић је 1. новембра, на челу Дунавске дивизије, победоносно умарширао у Београд.
Трећег новембра 1918. капитулирала је Аустроугарска, а српске јединице су прешле Саву и Дунав. Првом српском јединицом, која је прешла Саву и ушла у Руму, командовао је будући писац Станислав Краков.
Пробој Солунског фронта је за три месеца довео до слома Централних сила, који је коначно озваничен примирјем потписаним у Компјењској шуми. Аустроугарска је била на коленима, а Немачка више није била у стању да настави борбене операције.
Пробојем Солунског фронта, према признању енглеског премијера Лојда Џорџа „задат је смртни ударац Централним силама.“
Убрзо по абдикацији, немачки кајзер Вилхелм је с горчином рекао: „Срамота, шачица Срба одлучила је рат.“
Немачка војска се повлачи
Немачки фелдмаршал Макензен је, предајући се, одао пошту Србима: „Знате да је наш цар Вилхелм рекао да је штета што тај мали народ није наш савезник. Допустите мени, свом бившем непријатељу, да поздравим херојску Србију. Борили смо се против јунака из бајке.“
