Група деце и младих са проблемима у понашању је специфична група која спада у осетљиву групу деце, често маргинализовану како од друштва (етикетирање, одбацивање), породице и вршњака, тако и од самог система који би требао да им пружи подршку и заштиту. Многи професионалци који раде са овом групом деце, а припадају систему социјане заштите, често нису мотивисани за рад са њима нити верују у могућност промене. Због тога, оно што највише караткерише ову децу је неповерење према одраслима и тешко формирање блиских односа.
Но, промена је ипак могућа. Деца имају позитивне особине које ми одрасли треба да препознамо и вреднујемо. На тај начин ће и они сами почети да верују у себе и кренуће путем промене. Треба одустати од глобалног вредновања себе и других и посматрати сваку особу појединачно. Код деце и младих је изузетно важно повећати сопствену флексибилност, учити их да безусловно прихватају себе, друге и животне услове, али кроз критички осврт на понашање и вредновање истог. На тај начин деца могу да праве добре изборе у животу и да буду сигурни у своју одлуку која је аутентично њихова, а не производ утицаја других.
Обзиром да је потребно изменити ставове и мишљење како би изменили и понашање, највише је примењив саветодавни директиван рад, као што је когнитивно бихејвиорална терапија. Неке од техника у раду са децом и младима са проблемима у понашању подразумевају:
Указивање на то како утичемо на наше емоције и представљање начина како их променити. Клијенти добију јасан увид у то шта је то шта их наводи да се тако понашању и када дођу до увида, стварају се услови за промену у погледу ставова и уверења, а самим тим и њихових реакција и тумачења разних ситуација као провокативне.
Превођење емоционалног увида у бихејвиорални (понашајни) увид. Ово је нарочито важна техника за рад са овим клијентима, јер они често поступају из емотивног реаговања због чега се касније лоше осећају. Родитељи углавном нису развили добре моделе код деце како да се носе са негативним емоцијама, па деца и млади негативне емоције не прихватају и кроз одрастање уче да их потискују. Кроз превођење негативних нездравих емоција (нпр. бес) у негативне здраве емоције (нпр. љутња) и развијање уверења клијента да је у реду да се тако осећа, ствара се простор за учење нових модела понашања у ситуацијама које изазивају негативне емоције.
Јасно дефинисање циља, разрађивање мањих циљева и мерење постигнутих резултата на нивоу понашања, осећања, ставова. На овај начин се помаже родитељима да лакше прате своје дете и овакав план им даје додатну подршку, када осете да више не могу да издрже (родитељи су често склони да минимизирају промене или се већ при првом мањем прекршају враћају на стари образац понашања и реаговања у односу на дете, што може бити дестимулишуће). Такође, ово помаже родитељима да усвоје нови модел васпитавања, који је за њих прихватљив и ефикасан у васпитању деце.
Задавање задатака. Између два сусрета клијенти често имају задатке који се анализирају на следећем сусрету.
Интервенција код ових клијената мора бити правовремена, брза и директивна, јер то брже изазива прве промене, које развијају сампоуздање код клијента. Када смо самопоуздани, онда можемо кренути у промену и других „немогућих за промену“ понашања. Уколико пустимо да време пролази или покушавамо да ово постигнемо психотерапијом, која је ипак дужи процес, можемо изгубити дете или адолесцента као клијента. Када се клијент стабилизује на „горућим“ пољима, стварају се услови и за даљи, психотерапијски, рад, уколико је неопходан и/или то клијент жели.
ЕдуЦентар
