„Pogledaj ti na šta to liči“, kaže kratko Sonja Marković iz Beograda, uz odmahivanje glavom, dok po vrelom julskom suncu lagano korača ka grobu njenog oca.
Svuda oko nje, širom groblja u Malom Mokrom Lugu, naselju na 15-ak minuta od centra grada koje pripada opštini Zvezdara, nalaze se plastične flaše, kese, opušci i nabujalo rastinje, čije se grane i listovi nadvijaju nad spomenicima preminulih.
„Pazi, nemoj da prilaziš, ko zna čega sve ima u tom đubretu zaraslom u travu, viđali su i zmije… Zlo i naopako“, navodi Marković, pokazujući na veliko žbunje.
Mokroluško groblje, nekada seosko, danas okruženo kućama, zgradama i auto-putem kroz Beograd, samo je jedno u nizu grobalja širom glavnog grada Srbije i cele i zemlje koja su van javnog sistema.
„Uopšte se ne zna koliko ima grobalja u Srbiji, niti evidencije ko je sve sahranjen tamo, a kamoli na onim divljim, o kojima niko ne vodi računa“, kaže Ivan Stanisavljević iz Udruženja pogrebnika Srbije, za BBC na srpskom.
„To je veliki problem na kom mora mnogo da se radi.“
Pozivajući se na podatke Grupacije preduzeća za pogrebne usluge Privredne komore Srbije, Politika je pisala da u državi ima najmanje 200 divljih grobalja, a čak 50 odsto ukupnog broja sahrana obavi se baš na njima.
Takva groblja često se grade bez ikakve analize zemljišta i vodenih tokova, urbanističko-tehničke dokumentacije, potrebne infrastrukture, pa čak i dubine raka.
Uglavnom se o njima brinu mesna zajednica ili samoorganizovani građani, ali ima onih o kojima se već neko vreme niko ne brine – poput ovog u Malom Mokrom Lugu.
„To je sve uglavnom privatna zemlja, koja se prodaje i kupuje, a na kojima dvadesetak i više vlasnika kopa i zida grobna mesta i grobnice“, kaže 60-godišnji Raja Veselinović, koji je upravo iz tog razloga pre „sedam-osam godina“ tamo kupio parče zemlje.
Tome svedoči i niz tabli na groblju sa natpisima „prodajem grobna mesta“ ili „prodaja grobnica“, uz brojeve mobilnih telefona na koje potencijalni kupci mogu da se jave.
„Napravio sam dve, tri grobnice, ali ne možeš da ih prodaš, zarobiš pare samo… Svi hoće da prođu jeftinije, pa kupuju pojedinačna grobna mesta“, dodaje Veselinović.
Direktor Javno-komunalnog preduzeća „Pogrebne usluge“ Vladan Đukić izjavio je ranije za RTS da prodaja privatnih parcela za sahrane nije legalna, jer su sva groblja u gradu vlasništvu Grada Beograda.
Apelovao je na građane da budu oprezni.
Deo groblja u Malom Mokrom Lugu često je i plavio zbog obližnjeg potoka iz kojeg se širi zadah kanalizacije, a sada se postavlja i pitanje njegove sudbine, jer bi umesto vode kroz groblje trebalo da prođe nova saobraćajnica, čija se izgradnja već duže vreme najavljuje.
Iz opštine Zvezdara nisu odgovorili na pitanje BBC-ja o putu i izmeštanju dela groblja, ali navode da su „formirali radnu grupu sa konačnim ciljem donošenja Odluke o upravljanju grobljima, sahranjivanju i obavljanju pogrebne delatnosti“ u opštini.
Aktuelna Odluka o sahranjivanju i groblju u Malom Mokrom Lugu doneta je 2004. i od tada nije usklađivana sa postojećom zakonskom regulativom, dodaju.
Stanisavljević se nada što skorijem uređenju čitave oblasti – pitanja sahrana i pogrebne delatnosti, koja je regulisana Zakonom o sahranjivanju i grobljima, kao i održavanja grobalja, što je u nadležnosti Zakona o komunalnim delatnostima.
O izmenama tog zakona, dodaje, dugo se razgovara sa Ministarstvom građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture.
„Naša je ideja da se kroz zakon uvede red u čitavu oblast, ali to je tek u pisanju, pa sledi javna rasprava… Nije to ništa definisano“, kaže Goran Vesić, ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, za BBC na srpskom.
„Prvi put ćemo popisati sva groblja u Srbiji.“
Jedan dan na groblju
„Ovde počivaju moji preci, hvala što ne bacate otpatke – bog sve vidi“, velikim crnim slovima piše na belom platnu, okačenom na jednu od grobnica mokroluškog groblja.
Odmah ispred, na samo nekoliko metara, bačeno je nekoliko plastičnih flaša i kesa.
„Tako je kad groblje niko ne održava“, kaže Sonja Marković.
„Kontejneri postoje samo na ulazu, na samom groblju ne“, dodaje njen suprug Goran.
U razmaku od nekoliko meseci, Goran i Sonja ostali su bez očeva – deda Tome i deda Radoša.
Zato sada u društvu ćerke Natalije i psa lutalice, koji ih uporno prati, polako koračaju ka grobovima, noseći sveće u rukama.
Na groblju je prilično mirno, a tišinu i cvrkut ptica remete samo zujanje automobila sa obližnjeg auto-puta i škripa kamenčića pod nogama.
„Seosko groblje postoji od kad postoji Mali Mokri Lug, vremenom se širilo sve više… Sada i ljude sa Medakovića ovde sahranjuju, Lešće im je daleko“, kaže Goran Marković.
Prvo pominjanje Mokrog Luga zabeleženo je još početkom 19. veka.
Prema popisu iz 1819. „imao je 52 oženjene muške glave“, piše autor Aleksandar Bačko u knjizi „Mali Mokri Lug“.
Nešto kasnije, podeljen je na Veliki i Mali, tada i dalje sela na obodu Beograda.
Grad se brzo širio, pa je Politika čitav vek i koju deceniju kasnije pisala o Čika Peri iz Malog Mokrog Luga, koji sa njegove poljane, na kojoj čuva ovce, čeka „kada će veliki grad i njegovu poljanicu pretvoriti u neku novu ulicu“.
Poljana više nema, zamenile su ih uske ulice na kojima teško mogu da se zaobiđu dva automobila, a tragovi starosedelaca mogu se videti samo na ulazu u groblje, gde i dalje stoji nekoliko starih nadgrobnih spomenika ljudi rođenih u 19. veku.
„Staro Mokroluško groblje čine parcele čiji su korisnici opština Zvezdara, Grad Beograd i Republika Srbija u potpunosti je iskorišćeno“, navode iz opštine Zvezdara.
„Tokom niza godina došlo je do nekontrolisanog širenja groblja na katastarskim parcelama čiji su korisnici-vlasnici fizička lica, tako što su prodavali grobna mesta građanima i na taj način nekontrolisano širili granice starog groblja“, dodaju.
Međutim, grobovi i na starom i na novom delu obrasli su u travu i đubre.
„Kapije nema, ni ograda, pa mnogi groblje koriste i kao prečicu da kolima sa auto-puta izađu odmah gore u naselje“, nabraja Goran Marković jedan od problema.
od problema.
Sa desne strane staze, na putu koji vodi do deda Tominog groba, muškarac i žena u crnom, uz vidljiv bol na licu, stoje ispred jednog groba i piju kafu.
„Ćerka nam je tu, nažalost“, kažu kratko uz uzdah, pokazujući na krst oko kog visi cveće.
I oni kao najveću zamerku ističu to što se groblje noću ne zaključava i što ljudi automobilima prolaze kroz njega.
„Veliko je groblje, ali je i neuredno, od početka nije rađeno kako treba – grobovi su svi izukrštani, nema prolaza između njih“, kaže Tomica, ne želeći da otkriva prezime.
Širom groblja rasute su i prave kućice, sa sve krovom, vratima i prozorima, podignute oko grobnih mesta – kroz prozor se unutra mogu videti klupe, stolovi i stolice oko groba.
Sticajem okolnosti, dodaje bračni par u crnom, oni imaju mesto koje „nije tako strašno“.
„Na groblju ništa nije lepo, ali imamo prilaz i svetiljke, tu je nešto urađeno, ali i pored toga da je haos – haos je, da je nered – nered je.
„Sve sami radimo i kako ko održava, tako mu je – đubre nosim svaki put, ali se dešava da ljudi idu i da samo bace, ali pokupim ja i to, nije mi teško“, kaže Tomica.
Duguljasti put u jednom trenutku zavija ulevo, pa Markovići skreću prema deda Tominom grobu i mestu gde je Natalija nedavno imala omanji sukob.
„Žena je prošla, samo spustila kesu đubreta – i ja sam odmah skočila“, priseća se ona.
„’Pa na šta to liči, je l’ to lepo’, pitala sam je, ali nije htela da pokupi, kao bila sam bezobrazna i mogla sam to lepo da joj kažem.
„Pa zar treba da je molim da baci đubre tamo gde treba? Na kraju sam ja pokupila kesu.“
Koji tren kasnije, njih troje se saginju, ljube krst nedavno preminulog dede, oca i tasta, koji je decenijama radio upravo na tom groblju, gde je i tražio da bude sahranjen.
„Dok je deda Toma bio živ, ovo ovde je funkcionisalo, kapija je postojala i on je otključavao i zaključavao, sve preko mesne zajednice“, navodi Goran, prisećajući se oca.
Što to više ne funkcioniše?
„To treba se pita opština“, kažu meštani za BBC.
„Da li se oni bave nekim drugim stvarima, nemaju para… Možda ih samo više ne interesuje.“
Iz Opštine Zvezdara navode da su „na manjem delu groblja“ u prethodne tri godine izdvojili sredstva za asfaltiranje 1.100 metara staza, postavili 34 stuba javne rasvete na solarno punjenje, kao i dodatne kontejnere na ulazu u groblje.
„Povremeno se čisti i deponija na ulazu sa strane auto-puta“, kažu iz opštine.
Ekonomija seoskog groblja
Izašli su Markovići ponovo na stazu i krenuli uzbrdo, ka grobu deda Radoša i ubrzo naišli na jednu od tabli sa brojem telefona i ponudom za kupovinu grobnica.
Posle poziva, muški glas sa druge strane žice spreman je odmah za trgovinu.
„To su ozidane grobnice za dva mesta, a cena je 3.000 evra po komadu“, kaže.
„Napravimo ugovor, moja lična karta, vaša lična karta, grobnica pod brojem tim i tim i to je to – ona postane vaše vlasništvo.“
Sve je kompletno, kaže, i nema nikakvih obaveza, samo se kasnije stavi spomenik.
Pošto je groblje u Malom Mokrom Lugu van sistema JKP „Pogrebne usluge“, za grobna mesta nije potrebno plaćati ni zakup, ni održavanje, koje na godišnjem nivou može biti od oko 1.500 dinara za jedno grobno mesto, do oko 6.500 za određeni tip grobnice.
U okviru javnog sistema u Beogradu funkcioniše 10 grobalja – Novo grbolje, Novo Bežanijsko, Staro Bežanijsko, Lešće, Orlovača, Zbeg, Centralno, Banjičko, Zemunsko, Topčidersko.
Na većini više nema prostora za nova grobna mesta.
„Na Bežaniji i Lešću pritom moraš da čekaš red i plaćaš ležarinu do sahrane – ovde toga nema, sve je brže i efikasnije nego na ostalim grobljima“, kaže Goran Marković.
Meštani kažu da je sve i po nekoliko stotina evra jeftinije nego na zvaničnim grobljima, što Stanisavljević vidi kao glavni razlog zbog čega ljudi biraju groblja poput mokroluškog, a ne ona koja su deo sistema.
„Pre sve mi je lakše zbog blizine, mogu peške da dođem kad god hoću, ali nisam za ovo, vidi ti koji je ovo haos“, dodaje Sonja Marković, opet pokazujući oko sebe.
Nedaleko od puta je još jedna tabla sa brojem telefona.
Muški glas kaže da cene zavisi od vrste grobnica, ali da idu od 3.000 do 6.000 evra.
U ponudi, dodaje, ima grobnice sa dva, četiri, devet ili 12 mesta, otud i razlika u cenama.
„Najbolje da dođete da vam mi to sve pokažemo“, navodi kao pravi trgovac.
Međutim, retko ko od njih je zaista spreman na razgovor sa medijima.
Izuzetak je 60-godišnji Raja Veselinović iz Aranđelovca, inače kamenorezac, koji je pre „sedam-osam godina“ na mokroluškom groblju kupio mali plac.
Na pitanje kako je došao na tu ideju, kratko odgovara: „Mislio sam da ću da zaradim“.
„Nema tu mnogo zemlje, 20 kvadrata – nema sad tu mnogo zemlje da se kupi, niti velikih parcela, starosedeoci neće da prodaju.“
Napravio je „dve, tri grobnice“ za prodaju, ali je samo „zarobio pare“.
„Možda je to nekada bilo aktuelno, dok je narod imao više para, ali sada je vrlo teško da se to sve proda, uglavnom kupuju pojedinačna grobna mesta.“
Za razgovor je bio zainteresovan i Miloš iz Malog Mokrog Luga, čiji otac ima cvećaru na ulazu u groblje, kao i nekoliko grobnica na prodaju.
Prezime nije želeo da otkrije, kao ni da priča o cenama.
Kao najveći problem groblja ističe to što se „niko o njemu ne brine“, ali smatra da se „gradska opština trudi koliko može“ i da „pruža maksimalnu podršku“.
„Malo je i do ljudi, bacaju smeće po celom groblju iako ima kontejner – to je stvar vaspitanja, mentaliteta, a ne opštine“, kaže.
‘Problem je u celoj Srbiji’
Mokroluško groblje nije jedino takvo u Beogradu.
Slična, nekada seoska, a danas gradska groblja koja nisu u javnom sistemu, ima većina naselja koja su nekada bila izvan grada, poput Kumodraža, Batajnice, Kaluđerice, Umke ili Vrčina.
Međutim, na većini takođe često više nema mesta, jer su okružena zgradama.
Mokroluško je najbliže centru i najveće, a pritom ima još mesta za proširenje, jer je jednim delom okruženo livadom i rastinjem.
Koliko tačno ima seoskih i divljih grobalja ima u Beogradu i širom Srbije – ne zna se.
Iz opštine Zvezdara tvrde da se na teritoriji Beograda nalazi „200 seoskih ili mesnih grobalja koja nisu u sastavu JKP ‘Pogrebne usluge’“.
„Ima ih mnogo“, kratko odgovara na to pitanje Ivan Stanisavljević iz Udruženja pogrebnika.
„U principu, problem je u celoj Srbiji – od početka do kraja.
„Kod nas u Nišu i okolini ima ih 10 i više, u Leskovcu i okolini je haos, u Beogradu najmanje dvadesetak… To je ogroman broj“, kaže.
On tu pre svega krivi lokalne samouprave, za koje tvrdi da „neće da rade i dostave ministarstvu koliko na njihovoj teritoriji ima lokalnih grobalja“.
„Ministarstvo je nemoćno, kako mogu da znaju taj podatak.“
Stanisavljević dodaje da na seoskim grobljima, osim ponekad u crkvenim knjigama, mahom nema evidencije ko je kada sahranjen, dok u isto vreme „svako kopa gde stigne“.
Međutim, to ne mora nužno da znači nešto loše.
