Autor: Prof. dr Aleksandar Jugović, univerzitetski profesor
Tri godine nakon tragedije u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ shvatamo da masovna ubistva u školama predstavljaju jednu od najdubljih povreda koje jedno društvo može doživeti. Škola treba da bude prostor sigurnosti, socijalizacije i budućnosti. Zato je ovakvo nasilje u tom prostoru atak na bazično društveno poverenje.
Prirodno se pitamo zašto se to dogodilo? Pokušaji da se utvrdi jedinstven obrazac pokazali su se kao delimični i ograničeni. Većina dece koja dele pojedine karakteristike rizika ne ispoljava nasilna ponašanja. Sudski postupci, medijski izveštaji i stručne analize ukazali su na više međusobno povezanih faktora kao što su: dostupnost oružja u porodičnom okruženju, porodična dinamika, roditeljska očekivanja, specifične psihološke karakteristike deteta, iskustva u vršnjačkom okruženju i digitalni kontekst.
Analizirajući globalna istraživanja dece koja su počinila slične zločine u svetu, nameće se nekoliko ključnih utisaka koji, možda, mogu dati neka objašnjenja i pouke za prevenciju. Pre svega, masovna ubistva u školama po pravilu su činila deca muškog pola. Ekstremno nasilje adolescenata ponekad se dovodi u vezu sa pogrešnom potragom za muškim identitetom.
No, jedno od ključnih obeležja dece koja su počinila masovna ubistva jeste nedovoljno razvijen osećaj empatije. Takođe, obeležavaju ih i osećanja duboke nesigurnosti i usamljenosti, kao i razvijena mržnja prema onima koje doživljavaju kao prepreku sopstvenom dokazivanju. Zato se u pojedinim slučajevima dešava da počinioci unapred prave spiskove onih koje treba „kazniti“.
Iza ovakvih zločina često stoje i subjektivna osećanja zavisti i ličnog uverenja da su neuspešni. Ekstremna mržnja tada može preplaviti ličnost. Destrukcija tako postaje ishod egzistencijalne patnje, beznađa i samoprezira kod deteta koje niko nije dovoljno čuo. Ovakva objašnjenja ne umanjuju težinu zločina, već ukazuju na složenost okolnosti u kojima on nastaje.
U javnom prostoru nakon ubistva otvorilo se pitanje roditeljske odgovornosti, posebno u svetlu sudskih postupaka koji su ukazali na pitanja vaspitanja, čuvanja oružja i nadzora nad detetom koje je počinilo masovno ubistvo. Roditeljska uloga danas podrazumeva, ne samo brigu i podršku, već i odgovornost za bezbednosne uslove u kojima dete odrasta. To se posebno odnosi na situacije koje uključuju potencijalno opasna sredstva, ali i na šire razumevanje i praćenje detetovog razvoja.
Savremeni obrazovni sistemi dominantno su usmereni na merljive rezultate i postignuća (ocene), ali podjednako je važno razvijati pripadnost, empatiju, međusobno poverenje i sposobnost prepoznavanja i izražavanja emocija kod dece. Škola ne može rešiti „sve društvene probleme“, ali može imati važnu ulogu u njihovom uočavanju i ublažavanju. Put ka sprečavanju masovnih ubistava u školskom okruženju jeste rano prepoznavanje mentalnih problema kod dece, ali i rizičnih signala i potencijalno opasnih namera. Kada je dete krenulo sa pištoljem ili nožem u školu, dolazimo do ozbiljnog rizika da se nasilje i dogodi. Ovo je moguće samo kroz stalnu saradnju roditelja, škole i drugih službi.
Na neke dečje ličnosti dodatno negativni uticaj imaju pojedini nasilni sadržaji u video-igrama. Digitalni svet danas predstavlja sastavni deo odrastanja dece. Njegov uticaj se ne može svesti samo na pojedinačne sadržaje, već na širi obrazac u kome se prepliću estetizacija nasilja, logika igre i stalno vrednovanje sopstvenih postupaka kroz reakcije drugih. Za većinu dece to ne predstavlja put ka nasilju, ali kod ranjive dece može produbiti uverenje o nasilju kao „uobičajenom“ modelu ponašanja. To ne znači da je nasilje proizvod samo novih medija, ali ukazuje da njihov način i karakter korišćenja može imati negativne društvene i lične posledice.
Neposredno nakon tragedije zabeleženi su i drugi oblici nasilja i pretnji, uključujući ubilački pohod od 4. maja u okolini Mladenovca, kada je mladić od 21 godine iz automatskog oružja ubio devetoro i ranio 12 osoba u selima Dubona i Malo Orašje. U tom kontekstu ne može se isključiti ni delovanje „efekta zaraze“. Relevantni istraživački nalazi ukazuju da u periodu od nekoliko nedelja nakon snažno medijski eksponiranog slučaja teških oblika nasilja raste verovatnoća novog, sličnog događaja. Zašto?
Prvo, dolazi do medijske hipereksponiranosti događaja – to je kontinuirano emitovanje snimaka, fotografija i imena počinioca. Zatim sledi personalizacija i mitologizacija počinioca – biografske analize, psihologizacija i simboličko izdvajanje pojedinca iz društvenog konteksta. Treći korak jeste formiranje „skripte ponašanja“ – potencijalno frustrirani ili socijalno izolovani pojedinci dobijaju model kako izgleda masovni zločin i kakvu pažnju proizvodi. Na kraju, može se javiti identifikacija i simbolička kompenzacija – nasilje se percipira kao način da se postigne vidljivost, moć ili „istorijska važnost“. Ovo ukazuje na ranjivost društva u ovakvim kriznim trenucima i na potrebu da se istovremeno obezbedi i sigurnost i razviju dugoročni preventivni pristupi.
Tri godine kasnije, iza svih analiza i tumačenja ostaju životi koji se ne mogu svesti na reči. Zato je svaka ovakva analiza etički zahtevna za nas koji se bavimo naučnim radom u polju socijalne patologije, kriminologije i socijalne politike. Decu o kojoj govorimo upoznali smo kroz sećanja roditelja i prijatelja – kroz priče o njihovim interesovanjima, prijateljstvima i svakodnevnim radostima. Ta deca nisu samo deo jedne tragedije, već jedinstvene ličnosti koje zaslužuju trajno sećanje. Svaki od dečijih života imao je svoje mesto koje se ne može zameniti. Dugujemo im da ih ne pamtimo samo po načinu na koji su stradala, već po onome što su bila. Istovremeno, glasovi njihovih roditelja podsećaju da svako tumačenje ima svoju granicu preko koje počinje lična tragedija koja se ne može objasniti, već samo poštovati.
Tragedija ostaje duboka rana i opomena. Podseća nas da ovakvi događaji ne mogu stati u jednostavna objašnjenja. Pokušaj da sagledamo njihove različite dimenzije znači nastojanje da se smanje rizici i spreče buduće tragedije. U tom procesu važno je zadržati meru između potrebe da razumemo i svesti o granicama koje ovakvi događaji postavljaju svakom objašnjenju, pa i naučnom. U tom smislu, rasprava o uzrocima ima smisla samo ako vodi ka većoj zaštiti dece u svakodnevnom životu. Sećanje na decu iz „Ribnikara“ obavezuje nas da naše društvo učinimo bezbednijim, solidarnijim i odgovornijim za svako dete.
