Autorka: Teodora Jerkić, diplomirana socijalna radnica u Centru za nestalu i zlostavljanu decu
Ana (12) je dete koje redovno posećuje treninge, uzbuđena je i raspoložena za zadatke i obaveze.
No, poslednjih dve nedelje Ana se ponaša čudno. Devojčica je neraspoložena, izbegava treninge, traži razlog zašto ne može, povučena je i razdražljiva. U školi je odsutna i ne postoji motivacija za rad, a u kući je zabrinuta i ne želi da razgovara.
Kada je mama upitala da li se nešto desilo što je muči, Ana je rekla: “Ne znam da li smem da ti kažem..”.
U tom trenutku započinje jako važan razgovor, obelodanjuje se nešto što je opasno, što Anu muči i što značajno ugrožava njeno zdravlje i funkcionisanje. Mama saznaje za situaciju na treningu, Ana je doživela neprijatne situacije sa jednim od trenera. Upravo ono što se naziva seksualno zlostavljanje.
Način na koji će odrasla osoba, u ovom slučaju mama, razgovarati sa detetom je ključan.
Taj razgovor može da pruži osećaj zaštite, razumevanja i sigurnosti, ali može da podstakne dete na zatvorenost i povučenost. Dete koje doživi bilo koji oblik seksualnog zlostavljanja najčešće ne želi da govori o tome, oseća se posramljeno i loše, plaši se reakcije odraslih. Takvi razgovori zahtevaju pažnju, strpljenje, stručnost. Osnovni cilj razgovora je učiniti dete sigurnim, saslušanim i da mu se stavi na znanje da krivica nije njena/njegova.
Kada je reč o okruženju u kome će se razgovor voditi, najpre treba naglasiti da detetu treba obezbediti privatnost, bezbednost i vreme. Razgovor vodi osoba kojoj dete veruje, bez prisustva drugih. Dete ne sme i ne treba da oseća strah ili nelagodu. Osoba koja razgovara sa detetom ne sme da bude nametljiva, niti da pritišće ili ubrzava razgovor. Dete ponekad govori sporo i samanje detalja, dok je neko drugo dete detaljnije i spontano. Zato je važno proceniti, dati vremena i pokazati želju za slušanjem, strpljenje i poštovanje.
Smiren razgovor i podržavajuće poruke poput “Verujem ti, nisi ti kriv/a, drago mi je što želiš da razgovaramo, tu sam, reci mi koliko misliš da trebaš i nastavićemo kada god želiš..” su fokus razgovora sa detetom koje je doživelo traumatsko iskustvo.
Deca imaju potrebu da se osećaju zaštićeno, samim tim osoba koja razgovara sa detetom ne sme da bude previše uznemirena ili besna, takve reakcije umeju da promene tok razgovora. Kada je razgovor završen i dete kaže sve što je želelo, važno je napomenuti detetu da postoje organi i ustanove koje mogu da mu/joj pruže pomoć.
Ne treba davati bilo kakvu lažnu nadu ili obećavati nešto što ne može da se ispuni. Stručna podrška je neophodna u ovim situacijama, kao i dosledna emocionalna podrška.
Cilj prvog razgovora sa detetom nije ispitivanje kao u policijskoj stanici, već pružanje podrške i sigurnosti detetu. Kada odrasli reaguju smireno, odgovorno i strpljivo, povećavaju se šanse za pravovremenu zaštitu deteta i uspešniji oporavak.
