Polazak u prvi razred: veliki korak za dete, ali i za roditelje
Polazak u prvi razred osnovne škole jedan je od važnih prelaza u detinjstvu. Za dete to znači novu sredinu, učiteljicu ili učitelja, nove drugare, drugačiju organizaciju dana i mnogo novih pravila. Za roditelje, to je trenutak u kojem se često mešaju ponos, uzbuđenje, radost, ali i briga.
Da li je dete dovoljno zrelo? Hoće li se snaći? Da li će imati drugare? Hoće li moći da sedi mirno i prati nastavu? Hoće li razumeti šta se od njega očekuje? I možda najvažnije pitanje: da li će biti srećno i osećati se sigurno?
Šta plaši roditelje?
Roditelji često imaju mnogo očekivanja od polaska u školu. Neka su realna, a neka nastaju iz brige i potrebe da dete bude „spremno za sve“.
Česte roditeljske brige su:
- „Šta ako ne bude moglo da prati nastavu?“
- „Šta ako bude stidljivo i ne bude umelo da se zauzme za sebe?“
- „Hoće li steći prijatelje?“
- „Šta ako ga neko zadirkuje?“
- „Da li će učiteljica imati dovoljno strpljenja?“
- „Hoće li znati da traži pomoć kada mu je potrebna?“
- „Kako će podneti obaveze i domaće zadatke?“
- „Da li je dovoljno samostalno?“
A čega se plaše deca?
Dečji strahovi često izgledaju drugačije od roditeljskih.
Dete može da brine:
- „Šta ako ne budem znao odgovor?“
- „Šta ako učiteljica bude stroga?“
- „Šta ako nemam s kim da sedim?“
- „Šta ako pogrešim pred svima?“
- „Šta ako se izgubim u školi?“
- „Šta ako moram da idem u toalet, a ne znam gde je?“
- „Šta ako mama i tata ne dođu po mene?“
Za odrasle neke od ovih briga mogu izgledati male ili smešne. Za dete one mogu biti veoma velike.
Šta se zapravo očekuje od prvaka?
Kada govorimo o „spremnosti za školu“, često previše pažnje posvećujemo tome da li dete zna da čita, piše ili računa.
Naravno, određena predznanja mogu biti korisna, ali za svakodnevno funkcionisanje u školi jednako su važne, a često i važnije, neke druge veštine.
Od deteta se postepeno očekuje da može da:
- sasluša kratko uputstvo i pokuša da ga prati;
- sačeka svoj red;
- zatraži pomoć kada mu je potrebna;
- kaže kako se oseća i šta mu smeta;
- brine o svojim stvarima;
- samostalno koristi toalet, obuče se i spakuje osnovne stvari;
- prihvati da neće uvek biti prvi ili najbolji;
- napravi grešku i pokuša ponovo;
- provede određeno vreme u aktivnosti koja mu nije omiljena;
- sarađuje sa drugom decom;
- poštuje osnovna pravila zajednice.
I ono možda najvažnije: da zna da ne mora sve odmah da zna.
Greška nije neuspeh
Jedan od najvećih izazova za dete koje kreće u školu jeste susret sa greškom.
U vrtiću je veliki deo učenja kroz igru. U školi dete postepeno počinje da dobija povratnu informaciju o tome šta je uradilo dobro, a šta treba da popravi. Neka deca tada prvi put počinju da svoje greške doživljavaju kao dokaz da „nisu dovoljno pametna“.
Zato je važno da roditelji od početka šalju drugačiju poruku:
„Ne moraš sve da znaš. Važno je da pokušavaš, pitaš i učiš.“
Roditelji takođe kreću u „prvi razred“
Često govorimo o tome da se dete prilagođava školi, ali zaboravljamo da se i roditelj prilagođava novoj fazi.
Odjednom postoje raspored, domaći zadaci, roditeljski sastanci, nove obaveze i informacije. Roditelj više nema isti uvid u detetov dan kao dok je dete bilo u vrtiću.
To može biti teško.
Roditelj mora da nauči da bude podrška, ali ne i da radi umesto deteta. Da pomogne, ali da ne preuzme. Da prati, ali da ne kontroliše svaki korak.
Jedno od važnih pitanja za roditelja je:
„Da li trenutno pomažem svom detetu da nešto nauči ili radim to umesto njega?“
Cilj nije da prvak bude potpuno samostalan prvog dana škole. Cilj je da samostalnost postepeno raste.
??Svako dete ima svoj tempo razvoja. Neko će se brzo snaći u čitanju, ali će mu biti teško da sklapa prijateljstva. Neko će biti veoma samostalan, ali će se teško koncentrisati. Neko će prvih nekoliko nedelja biti potpuno opušten, dok će drugom detetu trebati više vremena.Zato je korisnije pratiti napredak deteta u odnosu na njega samog, a ne odnosu na drugu decu.Šta roditelji mogu da urade Priprema ne mora da znači svakodnevno vežbanje slova i zadataka.Mnogo korisnije može biti da dete postepeno dobija više prilika za samostalnost.
„Možeš da budeš uzbuđen, uplašen, srećan ili zbunjen. Šta god da osećaš, ne moraš kroz to sam.“
Polazak u prvi razred jeste veliki korak, ali dete ne mora da napravi taj korak savršeno.
Dovoljno je da ga napravi korak po korak — uz podršku odraslih koji veruju u njega čak i onda kada ono samo još nije potpuno sigurno da može.
